За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса), има неколико значајних архаистичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. "Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, "а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не наиђе ни на какво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала". Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.
Племена су састављена из брастава, а браства из родова. Браства су "увек настањена у групи, у засебним селима или у групама од села". Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и у областима даљим од ових брдских предела. У општини Брези, на пример, у височком срезу, у сред Босне, имају неколика насеља муслимана старинаца, где једно или два браства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце, да и немају правих села. "Тамо се зна само за племена, па и ако поједина браства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара". Сва већа браства хришћанска имају обично и своју цркву. Та појава лепо се да пратити још и сада у требињској области. Браственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво браство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу брастава стоји главар или кнез, у задње доба готово с наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго на челу кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право (н. пр. Грбаљски Законик, или Пољички Статут, или Васојевички Закон). Скупљали су се браственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за се, понекад чисто формално, право избора својих старешина.
Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири, Цуце итд., и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у планинама динарског система, где посебна конфигурација земљишта уветују извесну подвојеност и ограниченост према другима, а ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне склоности код њих.