ČUVAJ VERONAUKU

Pravoslavni sajt da sačuvamo veronauku.
 
PrijemПорталPublicationsTražiČesto Postavljana PitanjaPristupiRegistruj se
Zadnje teme
 SVETA PETKA
Image hosted by servimg.com
Image hosted by servimg.com
Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету
thesiswritingservice.net

Delite | 
 

 УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ Болести душе

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorПоследња порука
Милан Вечански
Администратор
Администратор
avatar

Broj poruka : 361
Datum upisa : 05.12.2010
Godina : 32
Lokacija : Novi Sad

PočaljiNaslov: УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ Болести душе   Čet 3 Mar - 19:58

НИКОЛАЈ ЕВГРАФОВИЧ ПЕСТОВ
УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ
Болести душе

Страсти

"А који су Христови, распеше тело

са страстима и жељама"

(Гал. 5:24)



Како рекосмо, људска душа је непрестано изложена дејству предлога који потичу од мрачне силе - греховних мисли и жеља.

Борба против "предлога" није тако тешка, ако се човеково срце налази у стању духовне будности и способно је да се супротстави појави ступања у разговор са помислима. То је као када човек убије комарца и више га нема.

Али ако се већ појавило ступање у разговор са помислима, ако је комарац успео да нас убоде у само срце, од човека се захтева већ известан духовни напор приликом супротстављања искушењу. Још је опасније поробљеност помишљу. Оно је, по одређењу преп. Филотеја Синајског, "насилно и сурово одвођење срца ( у ропство), држање у њему и стапање као у један живот са поробљивачем".

Уколико поробљеност постаје дуготрајно или се често појављује. постане хронично, душа ће бити у стању страсти.

Дакле постоје следећи степени којима грех улази у нас: слика предлог, пажња, интерес - прихватање помисли, нагон - поробљеност, страст.

Као извор порекла страсти светоотачка литература помиње мрачну силу. Преп. Јован (саподвижник преп. Варсонуфија Великог), каже да су "страсти демони".

А св. Јован К. овако карактерише моћ утицаја страсти на човека: "Страст је жестока, немирна, непромишљена, зла и плаховита".

Схиархимаидрит Софроније даје овакво одређење страсти: "Потпадајући под демонски утицај, човек трпи пораз своје богоподобне слободе и отпада од божанског живота.

Овакво стање, као стање страдавања, у аскетици се назива 'страст'. У овом називу изражена је, с једне стране, идеја страдања у смислу пасивности и ропства, а с друге, идеја страдања у смислу разарања и смрти...

Када се неки страсна помисао или слнка учврсти у души, тада човек постаје у овој или оној мери опседнут (поседнут). Страсти су 'опседнутости' различитог степена напона и силе".

Дакле, страсти су болести, ране душе демонског порекла које приликом снажног развоја воде душу духовној смрти. У стању страсти човек као да се налази у стању душевног пијанства.

Свети Оци помињу осам главних страсти: стомакоугађање. блуд, тугу, униније (чамотињу), среброљубље, таштину, гордост и гнев. Неке од ових се заснивају на изопаченим потребама тела. Ту спадају страсти стомакоугађања и блуда. Друге страсти продиру кроз мисли и ум и заснивају се на маловерју душе. Ту спадају туга и униније. Страсти, туга и униније (чамотиња), имају много заједничког, али међу њима постоје и разлике.

Туга је супротна радости и карактерише се притајеним незадовољством душе, нечим што се догодило или нечим постојећим, одсуством живог осећања вере у промисао и у неизмерну благодат Божију.

Анђео "пастир" овако је говорио Ерму о дејству туге: "Световна туга вређа Духа Светога, помрачује разум и онемогућава молитву, јер тужна молитва не узлази престолу Божијем".

Међутим, постоји и спасоносна туга. Оваква туга се дешава онда, када је човек згрешио и јадикује због почињеног греха. Зато ап. Павле пише: "Јер жалост која јс no Богу доноси покајање за спасење... а жалост овога света доноси смрт" (2 Кор. 7:10).

Униније (чамотиња) је супротно бодрости или "трезвености" и карактерише се нерадом, човековом инертношћу због потиштеног стања духа.

Можда није свима јасно зашто овакво стање душе као што су туга и униније Свети Оци називају "страстима". Зар су туга и униније (чамотиња) исто тако страшни за човека као и друге страсти?

Као одговор наводимо мишљење о томе старца Зосиме из Тројице - Сергијеве лавре који је говорио да "морамо бити бодри, и веома вређамо вољу Господњу, када због невоља које су нас погодиле упадамо у униније, роптање, очајање, неизмерну тугу и окамењену неосетљивост. Те страсти су предворје геене огњене. Очајавајући, душа већ сва гори у огњу који је гори од геенског, нема у њој више никаквог осећаја, осим једног оштрог и болног осећаја који све убија и све спаљује.

Нипошто и ни под каквим околностима не очајавајте. Униније (чамотиња) је џелат који убија енергију, неопходну за добијање у срцу Духа Светога. Очајник губи молитву и умире за подвиг".

Ето зашто је преп. Серафим Саровски дивејевским сестрама наредио да се највише боје унинија и да од њега беже као од огња. Говорио им је: "Нема ничег погубнијег од духа унинија!" Да би га избегле, он је чак наредио сестрама да увек буду не само сите и да једу до миле воље, већ да и на посао носе хлеб.

Среброљубљем се назива страст, заснована на склоности срца ирема материјалним добрима и вредностима. Можда се некима страсна склоност према материјалним добрима може чинити нечим безначајним? Али то није тако. Како пише о. Александар Јељчањинов: "Среброљубље је, чини се, другостепени грех; но у стварности, то је грех од изузетне важности - у њему је истовремено фактички одбацивање вере у Бога и љубави према људима и страсна склоност према ниским стихијама. Оно рађа злобу, окамењеност и претерану брижност. Његово савладавање је делимично савладавање свих тих врста греха".

Ово је у потпуном складу са речима ап. Павла који пише: "Корен свих зала је среброљубље" (1 Тим. 6:10).

Најпогубнија и најбогомрскија страст је гордост - уздизање себе самог и претварање себе у идола, сматрање да је човек изнад свих других, опседнутост собом, својим врлинама. способностима, умом и слично.

"Нема ниједне друге страсти - пише св. Јован Касијан - која би тако уништавала све врлине као зла гордост. Она, као каква свеобухватна зараза, не задовољава се слабљењем једног од удова, или једног дела, већ цело тело погађа смртним растројством.

Свака друга страст се задовољава својим границама и својим циљем, те премда узнемирава и друге врлине, углавном се против једне усмерава. Тако да понекад онај који је одан једној страсти (на пример, стомакоугађању и другим) није сасвим далеко од других врлина, а ова (гордост), чим обузме јадну душу, онда као какав свирепи тиранин, након заузимања највише тврђаве врлине, цео њен град до темеља разара".

С гордошћу је повезана и страст таштине.

Према изразу Светих Отаца, гнев је "пожар душе".

Према речима св. Јована К/ронштатског/: "Гнев је страшна и противприродна појава у човеку" и представља изненадно и нагло заоштравање незадовољства душе неким или нечим.

Гнев се заснива на жестоком непријатељству, гордости, самољубљу, као и маловерју или неверју душе; душа није свесна за време наступа гнева да у свему што се догађа треба да види вољу Господњу, увек добру и савршену.

Како пише еп. Теофан Затворник: "Гневљивост се испољава када сматраш себе вишим од других; сматрај себе мањим и избећи ћеш то.

У борби против гнева добро је: 1) ћутати; 2) избегавати онога који изазива гнев; 3) молити опроштај; 4) унутарње призивати Господа да нам умири срце".

Догађају се, међутим, и случајеви безгрешног гнева.

Господ је рекао: "Сваки који се гневи на брата својега ни за шта, биће крив на суду" (Мт. 5:25).

Какав је то гнев који није узалудан?

На ово свети Пимен Велики даје овакво објашњење: "Узалудним се сматра гнев за сваку увреду каквом би те увредио твој брат; чак и кад би ти ископао десно око или одсекао десну руку, а ти се разгневио на њега, разгневио би се 'узалуд'. Имаш право да се разгневиш на онога који хоће да те одвоји од Бога".

Почетни стадиј гнева је раздражљивост од које често патимо и на коју тако мало обраћамо пажњу. Врло смо склони да је оправдамо умором, пренапетошћу нервног система, болешћу итд.

Међутим, она је неопростива у било којој прилици. Она сведочи о томе да се ми у исто време налазимо у власти мрачне силе и грешимо од тешког греха против љубави према ближњему.

Ту се, осим тога, страст почетног гнева сједињује с гордошћу; у свему оправдавамо себе, а својим оштрим речима и осудом често заражавамо и душу ближњега душевним пороцима раздражљивости, осуђивања, непријатељства. самооправдавања и узношења.

Када се осећамо болесним, трудимо се да сазнамо од лекара узрок наше болести и молимо га да нас излечи. Али како се мало занимамо за излечење духовних болести!

А тако је важно знати пуну дијагнозу наших душевних болести, знати, какве страсти првенствено владају нама. И сазнавши најважнију од наших душевних болести, треба да почнемо да се лечимо, обраћајући у почетку посебну пажњу на преовлађујућу страст.
Nazad na vrh Ići dole
http://cuvajveronauku.serbianforum.info
Милан Вечански
Администратор
Администратор
avatar

Broj poruka : 361
Datum upisa : 05.12.2010
Godina : 32
Lokacija : Novi Sad

PočaljiNaslov: Re: УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ Болести душе   Čet 3 Mar - 20:00

Како победити у себи страст?



Како пише св. Игнатије Брјанчанинов: "Свако супротстављање захтеву страсти, слаби ову; непрестано супротстављање је одагнава. Свако одушевљење страшћу појачава је, непрестано одушевљење страшћу поробљава онога којн јој се предао".

Страсти се најсавршеније побеђују развијањем страстима супротних врлина и очишћења срца путем појачаних молитава и духовних подвига.

Тако на пример, ако се узраста у смирењу. угасиће се гордост и таштина. Ако цвета кроткост, неће бити места за раздражљивост и гнев; ако у души влада радост, у њој неће бити места за тугу итд.

Узрастање у врлинама догађа се путем достизања јединог хришћаниновог циља - стицања Духа Светога Божијег. Али то се не даје одмах. Исцелење од страсти исто тако захтева дугогодишњу борбу. Требало ми је петнаест година да победим гнев - сведочио је један од великих подвижника. А преп. Серафим је говорно: "Врлина није крушка, нећеш је одмах појести".

Дакле, сви они који почињу свој пут спасења треба да имају па уму не само његову "ускост" и нужност многих напора, него и то да могу читаве године проћи, све док не буду прумећени знаци искорењења страсти и усађивања врлина.

Ево шта о томе сведочи игуманија Арсенија (Уст-Медведицки манастир), која је у детињству почела свој духовни живот и још као млада девојка ступила у манастир: "Сећам се, када сам почела да живим с мајчицом (Ардалионом - својом старицом), често сам слушала њене поуке о путу спасења и, као да сам сазрцавала тај пут од почетка до краја, често сам питала мајчицу - 'где сам ја' - и мајчица ми је увек одговарала да мене нема нигде, зато што у мени још увек нема ничег што служи као залог спасења, нема чак ни живог сазнања о погибељи која приморава да тражимо истинско спасење.

Признајем да нисам сасвим схватала тада речи моје мајчице, иако сам им веровала и жалостила се због свог стања, али сам ускоро живо осетила њихову истину".

Доживевши 41. годину игуманија Арсенија је достигла и чистоту помисли, и чистоту чула, и нерасејану молитву. И у исто време она је имала снажан доживљај да јој страсти још увек нису побеђене. Ево шта пише она у једном писму о свом стању у то време: "Чистоту помисли и чистоту чула није тешко стећи осамљивањем, читањем (духовним), вежбањем у молитви; али чистота срца се стиче многим смртима, она је свлачење страсти са себе.

Покушајте да се осамите на неко време, да се одвојите од сваке бриге, предајте се молитви и видећете како се стишавају сметене помисли, како се смирују распојасана чула, почећете да се молите у мирном и пажљивом расположењу.

Али у грудима је и даље несхватљива тежина која притиска, она је без икаквих побуда, без икаквих жеља, али лежи као камен на срцу, ствара мрак и тескобу која као зид стоји између душе и Господа. Овај зид може срушити само благодат Божија уз нашу одлучну борбу против страсти по заповестима Божијим".

Како видимо из овог сведочанства игуманије Арсеније, треба разликовати чистоту ума од чистоте срца. Чак и мирна и нерасејана молитва још увек не служи као показатељ победе над страстима које се гнезде у срцу.

Како сведоче Свети Оци и старци, нико од Хришћана нека не мисли да су његове страсти потпуно искорењене. Оне могу бити после покајања и подвига донекле ослабљене Божијом благодаћу, али оне одмах оживљавају поново и снажно обузимају душу, ако због неког греха, умишљености, гордости, немилосрдности према ближњему, преузношења и томе сл, благодат Божија напусти човека. У историји Цркве за то има много примера (на пример, житије преп. Јакова Постника - слави се 4. марта по старом календару).

Можда ће се код неких Хришћана појавити питање: зашто Господ допушта оваква погубна искушења душе, као што је навала страсти?

На ово питање преп. Исак Сирин одговара овако: "Изложеност душе страстима је корисна ради рањавања савести; пребивати пак у страстима - дрско је и бестидно. Бестрашће се уопште не састоји у томе да се не доживљавају страсти, већ у томе да се оне не прихватају".

Страсти муче душу, међутим, оне нису само због тога лоше, већ као што говори старица Ардалиона (из Уст-Медведицког манастира); "Оне су лоше више због тога што не дају души да заједничари са блаженством - сјединењем душе са Христом. И само добро није крајња граница тежњи душе: спокој душе је само Бог".



http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PestovBolestiDuse/PestovBolestiDuse04.htm
Nazad na vrh Ići dole
http://cuvajveronauku.serbianforum.info
 

УДАЉАВАЊЕ ЧОВЕКА ОД "ОБРАЗА И ПОДОБИЈА" БОЖИЈЕГ Болести душе

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ČUVAJ VERONAUKU :: Religije sveta :: Хришћанство :: Православље-