Чувај веронауку

Живот
 
PrijemПорталTražiČesto Postavljana PitanjaPristupiRegistruj se
Zadnje teme



 SVETA PETKA
Image hosted by servimg.com
Image hosted by servimg.com
Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету

Delite | 
 

 Духовне поуке

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorПоследња порука
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Pon 6 Feb - 23:54



Ко види мене види онога који ме посла (Јов. 12, 45)


Ко види светлост, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца.
Тако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина, не може знати за Оца. Ко позна Сина, позна и Оца. Ко види Сина, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет, и сав живот људски, био би тама, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ.
Ваистину, браћо, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види, тај је у тами.
Господе Сине Божји, помози увек духу нашем да Тебе види, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.

Св.Николај Жички
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Uto 7 Feb - 0:40



"Као што се тело кроз спајање са другим телом зарази нечистоћом, тако се и душа прља кроз сједињење са злим и скверним помислима. Ако неко разврати душу и ум пристајући на зло, заслужује казну. Као што тело треба чувати од видљивог греха, тако и душу треба чувати од непристојних помисли, јер она је - невеста Христова". Удаљивши од себе узроке греха као што су: слободни разговори и расејан живот, преједање и наслађивање храном и пићима, раскош и претеривање када су у питању одећа и друге келејне потребе, осуђивање ближних, клевете, подсмех, празнословље и брбљивост - донесимо одлуку да се одрекнемо наслађивања сладострасним помислима, маштањима и осећањима. Немојмо их подстицати у себи и храбро их одбацујмо када се појаве из наше пале природе или када их предложе непријатељи нашег спасења - демони.Макарије Велики
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Uto 7 Feb - 0:43



И видје Бог да је добро (Постања 1.).

Прво откровење, браћо, о овоме свету, које нам саопштава Свето Писмо, јесте то, да је свет произашао од добра а не од зла, од Бога а не од неке силе супротне Богу, и не од некакве уображене праизворне мешавине од добра и зла. Друго откровење, браћо, о овоме свету јесте то, да је све добро што је добри Бог створио. Добра је светлост, добар свод небески, добро копно, добро море, добра трава, биље и родно дрвеће, добра светила небеска: сунце, месец и звезде, добре животиње водне и птице небеске, добре све живе душе по врстама њиховим, добра стока и ситне животиње и зверови земаљски; најзад добар и човек, господар над свим створењима под господством Божјим. И видје Бог да је добро. Оценитељ вредности овога свега није и не може бити неко ко површно и делимично гледа овај свет него само Онај који види сва створења укупно и свако на по се, који зна њихов број, име, својства и суштину несравњено боље од свих људи на земљи. Он видје да је све добро веома. Па ипак је било људи, који су клеветали дело Божје говорећи, да је овај свет зло у суштини својој, да су зло појединачна створења, и да је зло материја из које су бића земаљска уобличена. Зло је међутим у греху, а грех је од злог духа; зло је дакле, у духу зла а не у материји. Дух отпали од Бога сејач је зла у свету. Отуда кукољ по Божјој пшеници. Дух зла труди се, да као своја оруђа зла употреби и дух човечји и материјалне ствари у опште. Он је тај, који и убацује помисао у разум људски, као да је сав створени свет зло, и као да је материја, из које су створења уобличена, основно зло. Он клевета Божја дела, да би заклонио своја; оптужује Бога, да не би он био оптужен. О браћо моја, чувајмо се коварства злога духа. Чувајмо се нарочито од злих помисли које он сеје по уму нашем.

О Господе Исусе Христе, истинити Просветитељу и Спаситељу наш, у Твоје руке предајемо ум наш и срца наша. Обасјај нас Ти Твојом истинитом светлошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св.Николај Жички
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Uto 7 Feb - 0:46



Немој се зарећи да с неким човеком никада нећеш ни једне речи проговорти. Можда те околности натерају да већ сутра погазиш своју заклетву.
Не говори: он је мртав за мене!
Па човек није сасвим мртав ни кад умре а камо ли док је у животу.

Свети Николај Жички
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Uto 7 Feb - 3:08

Aко ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар (1 Кор.3,18)
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Uto 7 Feb - 3:12



"ДРЖИ УМ СВОЈ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ" Старац Силуан

Неразумљив израз. Шта значи - држати ум у аду? Не значи ли то - замишљати ад слично оним неукусним сликама које ствара наивно људска уобразиља. У датом случају - не. Оцу Силуану, као и другим великим оцима, на пример, Антонију Великом, Сисоју Великом, Макарију и Пимену Великом, било је дато да за време свог живота стварно доживљавају стање адских мука. Понављањем се ово стање дубоко утиснуло у њихова срца, тако да су га они могли по сопственој вољи поново изазивати у својој души. Они су се том расположењу могли враћати посредством одговарајућег унутрашњег покрета духа. Они су то и чинили кад год би се у њиховој души рађала некаква страст, а нарочито ако је у питању била она најдубља и најтананија - гордост.Борба с гордошћу је - последњи ступањ борбе са страстима. У прво време подвижник се бори с грубим телесним страстима, затим са раздражљивошћу и, најзад, са гордошћу. Ова последња борба је, несумњиво, најтежа. Пошто се из споственог искуства уверио да гордост води губљењу благодати, подвижник душом силази у ад и адским огњем сажиже у себи дејство сваке страсти.Старац је примећивао да се већина људи, приближавајући се тој ивици, малодушно плаши и не може да издржи. Зато је Велики Сисоје и питао: "Ко може поднети Антонијеву помисао? Уосталом, ја знам човека (управо, он сам - Сисоје) који је може поднети".Старац Силуан је објашњавао да је Сисоје имао у виду помисао којој се Велики Антоније научио од једног александријског обућара. Преподобни Антоније се молио да му Господ открије какву је духовну меру достигао. Њему је било откривено да није достигао меру обућара. Дошавши обућару, преподобни га је упитао како живи. Обућар му је одговорио да трећину зараде даје храму, трећину сиротињи, а остало задржава за своје потребе. Антонија, који је оставио све своје имање и живео у пустињи и у већој сиромаштини него обућар, та исповест није задивила. Није, значи, обућарево преимућство било у томе. Тада он рече обућару: "Господ ме је послао да чујем како ти живиш". Смирени обућар је поштовао Антонија. Због тога се уплашио те речи и рекао: "Не чиним ништа нарочито. Само док радим гледам на људе који пролазе и мислим: Сви ће се спасти, само ћу ја пропасти".Будући послан од Бога да се научи од обућара, и дугим и напорним подвигом (који је задивљавао читав Египат) припремљен да правилно прихвати реч коју је чуо, Антоније је по дару Божијем осетио силу помисли обућара и схватио да стварно није достигао његову меру. Вративши се у пустињу он је отпочео да се учи том делању.Уједно са поимањем те помисли Великом Антонију, оснивачу источног монаштва, била је дата и сила да је носи. Он је касније томе учио и оне отшелнике који су били способни да приме јаку храну, а не млеко. Од њега су то делање после примили и други велики оци пустиње предавши га као драгоцено благо у наследство и каснијим вековима. Тај подвиг добија код сваког подвижника сопствени словесни израз. Тако је Пимен Велики говорио: "Верујте, децо, тамо где је сатана, тамо ћу и ја бити", што се суштински своди на једно исто.Блажени старац Силуан је говорио да многи подвижници, приближујући се том стању које је неопходно за ослобођење од страсти, очајавају и не могу поћи даље. Али, онај који зна да нас "Господ много воли", успева да избегне погубно дејство тог очајања и уме мудро да остане на самој његовој ивици, тако да помоћу адског пламена сажиже у себи сваку страст, избегавајући уједно да постане жртва очајања. "И не очајавај".Старчева прича је проста, као што је била проста и прича александријског обућара, као што је просто говорио преподобни Сисоје, или преподобни Пимен и други оци, али сила речи и дубина тајне овога подвига остаје тајна за сваког који није осетио адске муке са једне, и велике благодатне дарове са друге стране.

Сав дуги подвижнички живот старца, особито после те ноћи, представљао је пламено тражење смирења. Ако бисмо хтели да знамо у чему се састојала та његова борба за задобијање смирења требало би да се задржимо на његовим чудним речима:"Моја најдража песма гласи: Скоро ћу умрети и окајана ће моја душа сићи у ад, и тамо ћу се само ја мучити у мрачној тамници и горко ридати - тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражи. Како да Га не тражим? Он је прво потражио мене и јавио се мени грешноме".Када је говорио: "Окајана ће моја душа сићи у ад", није само речи изговарао, него је и стварно преживљавао адска страдања, која су се привила уз његово срце и која је он могао свесним унутрашњим напором духа обнављати час у јачем час у слабијем степену. И док је огањ адског мучења производио тражено дејство, тј. убијао страсне помисли, он је страшној погубности тог огња супростављао спасоносно дејство Христове љубави, коју је такође искусио и носио у свом срцу.Том делању он се научио добивши одговор: "Држи ум свој у аду и не очајавај". Првим делом своје "најдраже песме" он се погружавао у ад, а другим се враћао сећању на љубав Божију и тако избегавао очајање.То што је радио Силуан могу чинити само малобројни. Од сталног пребивања у томе подвигу, душа стиче извесну навику и издржљивост, тако да сећање на ад постаје скоро стално присутно. То је неопходно зато што је човек "који живи у свету и носи тело" непрестано подвргнут утицају греха који га окружује и од кога се душа, као оклопом, штити тиме што се смирава до ада преисподњег.Старац вели: "Сам ме је Господ научио како се треба смиравати: "Држи ум свој у аду, и не очајавај". Тиме се побеђују непријатељи. Када умом излазим из огња, помисли поново добијају снагу".

Из бледих и невезаних наших речи немогуће је добити прави појам о том дивном животу у коме се спајају крајње страдање које човек може да поднесе са крајњим блаженством које човек може да доживи. Једно другом помаже на чудан начин. Кад би постојало само страдање, човек га не би могао поднети, и кад би постојало само блаженство, човек га такође не би могао поднети.
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Sre 8 Feb - 0:52




О ДЕТИЊАСТОЈ СТРАШЉИВОСТИ

Ако подвиг врлине проводиш у општежићу или у заједници, страшљивост те неће много нападати. А ако се подвизаваш на пустим местима, пази да тобом не овлада тај потомак таштине и кћер неверја.Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре но што је настала. Или, опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја.Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа је роб страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке.Они који плачу и пате због својих грехова, нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.Сви страшљиви људи су сујетни. Али, ни сви храбри људи нису смиреноумни, јер се дешава да ни разбојници, ни гробокрадице нису плашљиви.Не оклевај да се у глуво доба ноћи појављујеш управо на местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој и смешној страсти, и остарићеш с њом. Кад кренеш, наоуружај се молитвом. Кад стигнеш, рашири руке. Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја. А кад се ослободиш од те болести, захвали од свег срца Избавитељу. Ако му будеш захвалан, штитиће те до века.Стомак не можеш напунити одједанпут. Исто тако ни страшљивост није могуће победити одједанпут. По мери у којој плач постаје све јачи у нама, и страшљивост од нас одлази. Са слабљењем плача, и ми постајемо плашљиви. Накострешише ми се длаке и кожа моја, рече Елифаз, објашњавајући препреденост демона (Јов,4,15).Понекад се уплаши прво душа, а понекад тело. Онај који се први уплаши, преноси страх на другога. Ако се тело уплаши, а у душу није ушао неосновани страх, близу је избављење од болести.Када се стварно ослободимо од страшљивости, мрачна и пуста места неће охрабрити демоне да нападну на нас, већ само неплодност душе наше. А то може бити и по промислу Божијем.Ко је постао слуга Господњи, боји се само свог Господара, а ко се Господа још не боји, често се плаши и од своје сопствене сенке.Кад прилази невидљиви дух демона, плаши се тело, а кад прилази анђео, смирено се весели душа. Када по томе дејству препознамо долазак анђела, скочимо хитро на молитву, јер добри наш чувар дође да се помоли заједно с нама. Ко је победио плашљивост свакако је Богу предао живот свој и душу своју.
Св.Јован Лествичник
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Sub 11 Feb - 0:28




ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ

Имао отац сина јединца, кога је неизмерно волео. Једнога дана рече син оцу, да жели да пође по свету, да види какав је свет и како живи. Отац га је одвраћао од те намере, но кад виде да син држи сво-је, даде му одобрење за пут. Радостан син спреми се за пут и дође оцу да се опрости пред полазак. Онда му отац даде један драги камен,па га одведе пред једно велико огледало и рече му:»шта видиш у огледалу?
Видим два лица, тебе, оче, и себе . Како нас видиш?Опет упита отац. Видим оче, тебе, мало већег од мене и себе мало мањег од тебе. Добро, рече отац, ево ти сад овај драги камен. Ово је камен среће. Докле њега будеш чувао цела и неокрњена, бићеш срећан на путевима својим и здрав ћеш се повратити мени; ако ли га окрњиш, поћи ћеш у пропаст и нестаће те. Чувши ову поуку, син узе драги камен, зави га метну у недра, па се крете на пут.

Путовао је дуго и дуго, и видео много и много. И срце се његово радовало свему што је видео и чуо. Но једног дана он, да се проведе у једном ноћном друштву, које је налазило задовљство у многом јелу и пићу. У том друштвупило се и јело до зоре. Кад је било у зору, а то све дрштво пијано и онај син. Онда му рече неко: Онакво задовољтво може се платити само драгим каменом. Чувши ово син се гордо маши у недра, извади свој драги камен, одби један делић од њега и даде. Сутрадан кад се син пробудио и трезан погледао у огледало, а то у огледалу види лик свога оца у природној величини и уз оца себе нешто смањеног.

Путовао син даље и даље, и све гледао и све слушао и свему се дивио. Једнога дана падне на конак у неки град, чувен због свог богатства и својих богаташа. Када се упозна са богаташима тога града, реккоше му, да они примају у своје друштво само богате људе, те ако жели живети с њима мора уложити бар најмањи драги камен да би им могао ортак. Онда син извади свој драги камен из недара, одби један делић и уложи у ортачину. На тај начин он би убројан у богаташе, и поста, у истини, врло богат човек. Али једног јутра када погледа у огледало, виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе доста смањеног.

Када му се досади живети у том граду, он узе своје благо и пође даље по свету. Путујући тако, дође он у једно место, чувено због свог разврата. Ухватише га неки људи и одведоше рђавим женама, које се отимаху о њега због његовог богатства. После дужег пребивања ту осети син досаду, па се реши ићи даље.

Но при поласку погледа у огледало у својој соби и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе много смањеног. Зачуди се он томе, па пође даље.

Путујући тако, дође он у неку државу, у којој беше умро кнез, и великаши се препираху међу собом, кога ће узети за кнеза. Јер сви се отимаху о то звање кад се немогаше договорити ни сложити, рекоше овом младићу да ће њега узети за кнеза, само ако он може и хоће да сваком од њих да неки бакшиш у виду драгог камења. Полакоми се син за кнежевску почаст, извади свој драги камен из недара, одби од њега неколико парчета и даде по једно парче сваком великашу. На тај начин постаде он господар једне државе. Живео и владао тако неко време, док му се и то не досади, па помисли да напусти своју кнежевину и пође даље. Опрости се дакле са свима и пође.
Но при поласку погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини и уз оца себе сасвим малог као мало дете, једва оцу до колена.

Путујући све даље и дуже, пође син у једну земљу незнабожачку, где се није знало за једнога Бога, и где су прву реч водили гатари и призивачи духова. За њега беше то нешто ново и необично.и пожели да сазна гатарске тајне те земље.
Онда му рекоше гатари, да ће му открити све своје тајне и довести га у везу са духовима, ако им да један драги камен.
Али у сина беше остало само једно мало парче од оног драгог камена што му отац при поласку даде. Извади он, дакле, оно последње парче и даде га гатарима. И уведоше га гатари у своје друштво и показаше му своје тајне. И научи син, како дапризива духове из подземног света и да разговара с њима. И предаде се потпуно њима у власт. Но и то му се досади, те он пожели да путује даље. Кад је хтео поћи, он погледа у огледало, и виде у огледалу свога оца у природној величини, али себе не виде никако. Гледајући тако, он се чуђаше како то да нема њега у огледалу. У том неста из огледала и лик његовог оца. На место оца појави се подземни дух мрака, рогат, злобан и ужасно накарадан. Удари син у огледало и разби, али се јави иза његових леђа подземни дух мрака, веза га за руке и за ноге и одвуче у своје подземно царство.

Није ли ова прича јасна? ОТАЦ је сам Господ Бог. СИН то је човек. ОГЛЕДАЛО је завет Бож’ји. ДРАГИ КАМЕН је душа човечја. Удаљивши се од свога оца преко воље очеве, син плаћа душом својом варљива задовољства овога света; и то нај пре похот за јелом и пићем, па похот за богатством, па похот телесну, блудну, па похот за влашћу инајзад похот за знањем помоћу злих духова. На тај начин крњила се и смањивала његова душа, тај драги камен од Бога оца, док се на послетку није сасвим истрошила и коначно упропа-стила. Што је син видео оца увек уистој величини, то значи, да се Бог не мења, него остаје увек исти. Што је отац најзад постао невидљив у огледалу, то значи, да је син, изгубивши душу изгубио био и сваку везу са Родитељима својим. А што се зли дух тиме јавио у огледалу и у стварности, то значи, да је син своју душу био већ свршено продао том злом духу таме. Тако је зли дух, као власник душе, задобио власт и над остатком човека, то јест телом његовим.

Свети Владика Николај Велимировић
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Sub 11 Feb - 0:31



ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ЛАЂА, СТРАХ ЊЕГОВ КОРМИЛАР А ЉУБАВ ЈЕ БОЖАНСКО ПРИСТАНИШТЕ ..

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух.

Преподобни ИСАК Сирин
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Sub 11 Feb - 0:36



И НАЈМАЊА МИСАО КОЈА НИЈЕ ЗАСНОВАНА НА ЉУБАВИ РАЗАРА МИР ...


Све што планирамо да урадимо мора да буде са једном мишљу и једном жељом, јер Господ то тражи. Да сви будемо у једномислију. Молио се Господ за то да будемо једно. А ми се стално подвајамо, и у свом породичном кругу се подвајамо. Није то добро, опет то човек хоће да се изврши његова воља. Разумем то онда кад је у кући домаћин атеиста, а деси се да Господ позове неког члана породице. Али та душа коју Господ позове мора мудро да делује. Никако не сме мислено да ратује са својим домаћином, иначе ту нема напретка. Не сме да постане разбојник који убија своје најрођеније својим мислима и жељама. Друга је ствар ако се ми предамо Господу, а домаћин каже: "Одрекни се !" Онда ми ниси родитељ, онда ми ниси ни ближњи.
Ја не могу да се одрекнем Господа, ја сам сједињен срцем са Њим, ја сам Његов и Његов божански живот је у мени; ја не могу да се одрекнем Господа, а ти како хоћеш. Али опет не смемо ништа увредљиво да помислимо у срцу јер и најмања таква мисао ремети нам мир. У нама се стање погоршава, а код наших ближњих заоштрава. И најмања мисао која није заснована на љубави разара мир.
У породици у којој има више чланова довољно је да је само једна особа незадовољна - не мора она то ничим да испољава, довољно је да почне да умује како се њој наноси неправда и како се са њом не поступа добро - па да се поремети мир у тој породици; она то својим мислима поремети. И сви су незадовољни, а не знају откуда то.
Према ближњима треба имати подједнак однос. Не смемо да делимо људе: овај ми је симпатичан, овај антипатичан. Јер онда сте овој другој особи објавили рат. И неће вас трпети. Иако ви у спољашњости нисте дали повода, ни речима ни покретом, у унутрашњости сте, својим мислима, то изазвали.

Старац ТАДЕЈ Витовнички
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 31.01.2012
Godina : 36

PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   Sub 11 Feb - 1:11




КОЈИ СЕ ГРЕСИ ОПРАШТАЈУ ПРИ СВЕТОЈ ТАЈНИ ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА ......

Јелеосвећење је Тајна, у којој се при помазању тела јелејем (уљем) призива
на болесника Божија благодат, која исцељује душевне и телесне болести.
“Болује ли ко међу вама ? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над
њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; И ако је гријехе учинио, опростиће му се” (Јак. 5, 14-15).
Извор болести је најчешће грех, а опраштање грехова се дешава при покајању
на исповести. Али колико пута је човек сагрешио у овом свету и колико грехова
је ушло у његову душу, не може да одреди нико, јер сви грешимо свакодневно
– од дана рођења до смрти, која и представља плату за грех. Зато у Тајни
Јелеосвећења Црква у виду свештеничког сабора (или једног свештеника) прилази ка одру болесника или чак човека који умире, како би обновила изгубљену везу са Богом због знаних и заборављених грехова.
На исповести се опраштају греси које наводи човек који се каје, а при саборовању (јелеосвећењу) се опраштају заборављени греси, али не и они који су смишљено сакривени, који прљају човекову душу и тиме растужују Господа.
А пошто сваки грех удаљава човека од бескрајно чистог Бога, онда је њему
потребно и очишћење од заборављених грехова. Да ради њих не дође до вечног удаљавања човека од Бога у адску таму, Бог за те грехе допушта болести за време овоземаљског човековог живота. А пошто при саборовању (јелеосвећењу) долази до очишћења од тих грехова, онда више нема потребе за болест која очишћује.
Могу се навести велики број чињеница када су тешко болесни људи после саборовања оздравили. Ако је за човека наступио од Бога промисаони час преласка у вечни живот, Господ после саборовања прекида страдање болесника, чија душа напушта тело и наступа смрт.


Из манастира Лепавина
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Духовне поуке   

Nazad na vrh Ići dole
 

Духовне поуке

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Чувај веронауку :: Религије света :: Хришћанство :: Православље :: Историја Православља :: Свети Оци-