ČUVAJ VERONAUKU

Pravoslavni sajt da sačuvamo veronauku.
 
PrijemПорталPublicationsTražiČesto Postavljana PitanjaPristupiRegistruj se
Zadnje teme
 SVETA PETKA
Image hosted by servimg.com
Image hosted by servimg.com
Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету
thesiswritingservice.net

Delite | 
 

 Виђење Св.Јована Кроштатског и других Св.Отаца

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorПоследња порука
Милан Вечански
Администратор
Администратор
avatar

Broj poruka : 361
Datum upisa : 05.12.2010
Godina : 32
Lokacija : Novi Sad

PočaljiNaslov: Виђење Св.Јована Кроштатског и других Св.Отаца   Čet 16 Dec - 10:15

Виђење светог Јована Кронштатског


Господе Благослови!
Ја, много грешни слуга Јован, јереј кронштатски, пишем ово виђење. Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком.
У ноћи уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији био је полумрак, пред иконом Мајке Божје горело је кандило.није прошло ни пола часа када сам зачуо шум, неко се тихо дотакао мог десног рамена а тихи, лак умилни глас рече ми – Устани, слуго Божји Јоване, пођи са мном. Ја сам брзо устао.
Видим: преда мном стоји дивни, чудни старац, блед, са седим власима, у мантији, са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха замало нисам пао, но чудни старац ме је придржао, руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи али ми се језик није покретао. Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и осетио сам радост – ја се прекрстих такође. Затим је он штапом показао на западни зид келије и тим истим штапом је написао: 1913. 1914. 1917. 1922. 1930. 1933. 1934. година.
Одједном је тај зид нестао. Ја идем са старцем по зеленом пољу и видим: стоји маса крстова – хиљаде, милиони разноврсних, малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних, златних… Ишао сам покрај крстова и прекрстивши се охрабрио се да упитам старца какви су то крстови. Он ми је умилно одговорио – То су они који су за Христа и за Рач Божју пострадали.
Идем даље и видим: читаве реке крви теку у море, а море црвено од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца – А што је проливено тако много крви? Он ме је опет погледао и рекао ми – То је хришћанска крв.
Затим је старац указао руком на облак, и видех мноштво горећих, јарко горећих светилника. И гле, они почеше падати на земљу – један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим су почеле падати читаве стотине, све више и више, и сви су горели. Ја сам веома жалио што нису горели јасно већ су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац ми рече – Погледај! И ја видех на облацима само седам светилника и запитах старца шта то значи. Сагнувши главу он ми рече – Светилници које видиш да падају значе да ће Црква пасти у јерес. А седам горећих светилника што је остало, значи да ће седан апостолских, саборних Цркава остати до краја света.
Затим ми је старац показао – Погледај! И гле, ја гледам и видим чудно виђење: анђели су певали – Свјат! Свјат! Свјат Господ Саваот! И ишло је велико мноштво народа са свећама у рукама, са радосно озареним лицима; беху то кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца. Херувими и серафими су их пратили у небеску рајску обитељ. Запитао сам старца какви су то људи. Старац, као да је знао моју мисао, рече – Све су то слуге Христове које су пострадале за Свету Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ја сам се опет усудио да упитам да ли се и ја могу њима придружити. Старац рече – Не, још је рано за тебе, стрпи се. Опет сам упитао – Реци ми, оче, а откуд деца? Старац рече – То се деца која су пострадала за Христа од цара Ирода и такође добила венац од Цара, а и она деца која су погубљена у утроби своје мајке и безимена. Ја се прекрстих и помислих – Какав ће велики и страшни грех бити матери – неопростив.
Идемо даље, улазимо у велики храм. Хтедох се прекрстити, но старац ми рече – Овде је мрзост опустошења. Видим врло мрачан и таман храм, мрачан и таман престо. У цркви нема иконостаса. Уместо икона – некакви туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом, а по храму горе смолане свеће, па прште као дрва. Ту је и путир а из њега долази силан смрад и гамижу сви гадови – жабе, скорпије, пауци – страшно је и гледати на све то. Просфоре су такође са звездом. Пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гамижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене, а из грла му иде дим и црни жалци као у осе. Ах, Господе, како је страшно!
Затим је на престо скочила нека мрска, гадна безобразна црна жена, сва у црвеном, и са звездом на челу, и завртивши се на престолу, страшним гласом, као ноћна сова крикнула по читавом храму – слобода! – и стала. А људи, као безумни почеше трчати око престола радујући се нечему; викали су, звиждали и пљескали рукама. Затим су запевали некакву песму, испочетка тихо, затим све јаче, као пси. На крају се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном блесну јарка муња и удари силни гром. Задрхта земља и храм се сурва и пропаде кроз земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се смешало и згрувало у бездан. Господе, спаси! Ах, како је страшно! Прекрстио сам се и хладан зној ми је избио по челу. Осврнуо сам се. Старац ми се осмехнуо. – Јеси ли видео?, упита ме. – Видео са, оче. Реци ми шта је то било. Страшно и ужасно! Старац ми одговори – Храм, свештеници, људи – то су јеретици, одступници, безбожници који су одступили од вере Христове и Свете Саборне и Апостолске Цркве и признали јеретичку, новоживсобновљеничку цркву која нема благодати Божје. У њој је немогуће ни постити ни исповедати се, ни примити морипомазање. – Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску, прошапутао сам. Но, старац ме умирио. – Не жалости се, рече он. – Моли се Богу.
Пошли смо даље. Гледам: иде мноштво људи, страшно измучених. У свакога на челу звезда. Угледавши нас, они повикаше – Молите се за нас Богу, свети оци, нама је врло тешко и ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили закону Божјем; немамо чак ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога (него црвени знак).
Заплакао сам и пошао за старцем. – Погледај! показао је старац руком. – Видиш ли? – Видим брда. – Не, то је брдо људских лешева, огрезло у крви. Ја сам се прекрстио и запитао старца шта то значи. – Какви су то лешеви? – То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени за Свету Саборну и Апостолску Цркву, који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру за Христа. Ја сам се молио: Спаси, Господе, и помилуј слуге своје и све хришћане. Но, одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком – Гледај! Погледао сам и видим: Царски дворац а около трче животиње разних врста и разних величина, гадови, аждаје шиште, реже и улазе у дворац, и већ су појурили на трон помазаника Николаја II, лица бледог, но храброг – он чита Исусову молитву. Одједном се трон пољуљао, и спала је круна, откотрљала се. Звери су рекле, тукле се и давиле помазанике. Растрзале су, изгазиле, као зли дуси у аду и све је ишчезло.
– Ах, Господе, како је страшно, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника. Ја сам горко заплакао. Одједном ме је старац узео за раме. – Не плачи, тако је угодно Богу. И затим додаде – Гледај! Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постало јасно: Приступа ми помазаник, на глави му венац од зелених листова. Лице бледо, окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Затим ми је рекао са сузама – Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру православну и за Свету Саборну и Апостолску Цркву и пострадао за све хришћане. И реци свим православним апостолским пастирима да служе општи братски парастос за све пострадале војнике на бојном пољу, изгореле у огњу, потопљене у мору, и за мене грешнога, пострадалог. Гроб мој не тражите. Њега је тешко наћи. Молим те још, моли се за мене, оче Јоване, и опрости ми, добри пастиру. Затим је све прекрила магла. Ја сам се прекрстио: упокој, Господе, душу слуге Свога Николаја. Вечан му помен. Господе како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале. Плакао сам.
Старац ми је опет рекао – Не плачи. Тако је угодно Богу. Моли се Богу. Погледај још. Гле, видим мноштво људи који се ваљају, умиру од глади, људи који су јели траву, земљу, једни друге, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе, спаси нас и у светој својој вери укрепи. Ми смо немоћни и слаби без вође. Старац ми опет говори – Погледај тамо! И гле, видим читава брда од разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гамижу смрадни црви и шире страшан задах. Запитао сам – Какве су то књиге, оче? Одговорио ми је – Безбожне, јеретичке, које светским, ногохулним учењем заражују све људе овога света. Старац се крајем штапа дотакну тих књига и све се претвори у огањ и изгоре до краја. А ветар разнесе пепео.
Затим, гле, видим цркву, а око ње лежи мноштво поменика и писама. Сагнух се и хтедох подићи једно и прочитати. Но, старац ми рече да су то они поменици и писма која леже при цркви много година а свештеници су их заборавили и никада их не читају, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко ни да чита ни да помиње. Запитао сам – па ко ће онда? – Анђели, рече старац. Ја сам се прекрстио: Помени, Господе, душе уснулих слугу Својих у Царству Своме.
Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем. Одједном се окренуо и рекао – Погледај! Гле, иде гомила људи гоњена бесима који су немилосрдно тукли и боли људе дугачким шиљцима, вилама и моткама. – Какви су то људи?, запитао сам старца. – То су они, одговорио је старац, који су отпали од вере и Свете Саборне и Апостолске Цркве и прихватили јеретичку и живообновљеничку цркву. Беху то епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње, који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали. Они имају страшан и ужасан изглед, лица црна а из грла им је излазила пена и смрад. Викали су ужасно, но демони су их немилосрдно тукли и гонили у дубоку провалију. Отуда је долазио смрад, дим, огањ и неподношљив задах.ја сам се прекрстио: Избави, Господе, и помилуј, страшно је све то виђење!
Затим сам видео: мноштво народа иде, стари и млади, и сви у црквеним хаљинама, и носе огромну црвену звезду петокраку, и на сваком углу седи по дванаест бесова, а у средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом и страшном чељушћу, а великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: Проклетством жигосани! Затим се појавила маса демона, сви црвени, и жигосали су народ, стављајући сваком жиг на чело и руку у виду звезде. Старац ми рече да је жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио и прочитао молитву: "Да воскреснет Бог…" После тога све је ишчезло као дим.
Ја сам се журио и једва успевао да идем за старцем. Но, старац се заустави и руком показа на исток. – Погледај!, рече. И угледао сам мноштво народа са радосним лицима, а у рукама и крстови, хуругве (црквени барјаци) и свеће. С у средини тог мноштва стоје у ваздуху високи престо и златна царска круна, а на њој златним словима написано: "За мало времена". Око престола су стајали патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: "Слава во вишњих Бог и на земљи мир…" Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.
Одједном је старац замахнуо у ваздуху три пута, крстолико. И гле, ја видим мноштво лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да духе хришћанске узносе ка Божјем престолу, и певали су "Алилуја". Страшно је било гледати на све то. Ја сам горко плакао и молио се. Старац ме је узео за руку и рекао: "Не плачи. Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавичлук. Ово треба тако да буде. Спаситељ наш Исус Христос такође је пострадао за нас и пролио своју пречисту крв на крсту. Дакле, биће још много мученика за Христа и то су они који неће примити антихристов жиг, но пролиће крв и добиће мученички венац.
Затим се старац помолио, прекрстио се три пута према истоку и рекао: "Ево, испунило се Данилово пророштво. Коначна мрзост опустошења". Ја угледах јерусалимски храм, а на кубету звезда. Око храма се тискају милиони људи и настоје да уђу у храм. Хтедох се прекрстити, но старац ми задржа руку и рече: "Овде је мрзост опустошења". Ушли смо у храм где је било много народа. И гле, видим престо посред храма. Око престола, у три реда, горе смолане свеће, а на престолу седи, у отворено црно-црвеној порфири, светски управитељ – цар. На глави му златна круна с бриљантинима и са звездом. Запитао сам старца ко је то. Он ми је рекао да је то антихрист. Високог је раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна у клин, лице свирепо, хитро и лукаво – подобно звери, нос орловски.одједном, антихрист устаде на престолу свим својим растом, високо подиже главу, а десну руку пружи према народу, на прстима су му били нокти као у тигра – и крикну својим зверињим гласом: Ја сам ваш бог, цар и управитељ. Ко не прими мој жиг – овде га чека смрт. Сви су пали на колена и поклонили се и примили жиг на чело. Но, неки су смело пришли и снажно му у глас узвикнули: Ми смо хришћани! Верујемо у Господа нашег Исуса Христа! У једном тренутку, блеснуо је мач антихристов и главе хришћанских младића су слетеле и пролила се крв за веру Христову. Гле, воде девојчице, жене и малу децу. Овде се он још више разјари и зарика као звер: Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима! Моментално је следила смрт. Главе су слетеле на под и по храму се пролила православна крв.
Затим, воде ка антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре му: Падни на колена! Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог: ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си изрод, слуга сатанин и антихрист! Смрт! – страшним, дивљим режањем зарежао је на њих. Сви су пали пред антихристом на колена. Одједном је хиљаде громова загрмело и хиљаде небеских муња огњеним стрелама је летело и тукло слуге антихристове. Одједном, једна највећа огњена стрела, крстолика, слетела је с неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, а круна му је слетела с главе и распала се у прах. А милиони птица су слетели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.
Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: Идемо даље! Ево, видим опет море крви, до колена, до појаса, ох! Како је много проливене хришћанске крви. Ту сам се сетио речи написаних у Откривењу светог Јована Богослова: "И биће крви коњима до узда". Ах. Боже спаси мене грешнога. Спопао ме је велики страх. Био сам ни жив ни мртав. Гле, видим многи анђели лете и певају: "Свјат! Свјат! Свјат Господ Саваот…". Окренуо сам се. Старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато рекао: Не жалости се. Брзо, брзо је крај свету. Моли се Господу, Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати и брзо је крај.
Затим ме је старац благословио и показао рукама на исток и рекао: Ја идем ено тамо. Пао сам на колена, поклонио му се и видим да се брзо одваја од земље. Запитао сам га тада: Како је твоје име, чудни старче? А онда сам повикао јаче: Свети оче, реци ми како је твоје свето име! Серафим, тихо и лако рече он мени, а то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.
Одједном, као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио, отворио очи. По челу ми је избио хладан зној, у слепоочницама је ударало, срце је јако лупало а ноге су дрхтале. Изговорио сам молитву: "Да воскреснет Бог…" Господе, опрости мени грешном и недостојном слузи своме Јовану.

Богу нашем слава. Амин.
Nazad na vrh Ići dole
http://cuvajveronauku.serbianforum.info
 

Виђење Св.Јована Кроштатског и других Св.Отаца

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ČUVAJ VERONAUKU :: Religije sveta :: Хришћанство :: Православље :: Духовна ризница-