Е М А Н У И Л ФОРУМ

Емануил форум
 
PrijemПорталTražiČesto Postavljana PitanjaPristupiRegistruj se
Zadnje teme



 SVETA PETKA
Image hosted by servimg.com
Image hosted by servimg.com
Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету
-погледајте наш канал-
Image hosted by servimg.com

Delite | 
 

  ŽITIJE SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorПоследња порука
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 30.01.2012
Godina : 35

PočaljiNaslov: ŽITIJE SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE   Čet 16 Feb - 14:33




Petrogradska pomoćnica i zaštitnica

Sveta Ksenija Petrogradska je jedan od najpoštovanijih svetitelja u Rusiji, a posebno vreme i u drugim pravoslavnim zemljama. Iako ju je Ruska pravoslavna crkva kanonizovala u poslednjim decenija dvadesetog veka, Sveta Ksenija je među ruskim narodom skoro dva veka smatrana za svetiteljku kojoj se narod svakodnevno obraćao i od koje je dobijao pomoć. Ostavši kao mlada udovica, ova izuzetna žena je, obukavši muževljevo odelo, preuzela na sebe veliki podvig jurodstva.


Nemamo nikakvih podataka o njenim roditeljima i o datumu njenog rođenja. Neki istraživači smatraju da je blažena Ksenija rođena 1731. godine.

Međutim, poznato nam je da je Ksenija Grigorjevna imala dobro vaspitanje i da je još od detinjstva znala da čita i piše. U to vreme učilo se pismenosti samo u aristokratskim i činovničkim porodicama. Njeno ugledno poreklo potvrđuje i činjenica da je Ksenija Grigorjevna bila udata za pukovnika i da u braku nije obavljala teške domaće poslove.

Deca pripadnika aristokratije i činovnika su se obrazovala. Devojke su, osim francuskog, učile "šivenje, aritmetiku, ekonomiju, ples, istoriju i geografiju, a uz to i čitanje službenih listova". Ne samo plemstvo, već i trgovci, slali su svoju decu na školovanje u inostranstvo.

Ipak, ako i ne znamo tako mnogo o životu blažene Ksenije pre braka, njen bračni život možemo da predstavimo mnogo pouzdanije.

Ksenija Grigorjevna udala se kada joj je bilo već dvadeset i dve i po godine. Zašto se, po merilima tog vremena, njena udaja desila tako kasno? Da nije, možda, blažena Ksenija tražila takvog životnog saputnika koji bi mogao da razume njena unutrašnja stremljenja?

Po kazivanjima onih stanovnika petrogradskog kraja, koji su poznavali i pamtili blaženu Kseniju, ona i muž bili su srodne duše, i to u tolikoj meri, da nisu mogli da žive jedno bez drugog.

Muž Ksenije Grigorjevne, Andrej Fjodorovič Petrov, pojao je u dvorskom horu imperatorke Jelisavete Petrovne.

U životu Jelisavete Petrovne, "poslednje ruske, bogomoljne carice", crkvena služba i crkveno pojanje zauzimali su posebno mesto. Još kao princeza, ona je imala svoj Dvorski hor, koji je vodio dirigent Ivan Petrov (rođen 1861), prezimenjak, a možda i rođak muža blažene Ksenije.

Imperatorka Jelisaveta bila je uistinu pravoslavno verujuća, vaspitana u crkvenoj sredini - tetka joj je bila monahinja u Aleksandrovskom naselju i Jelisaveta Petrovna ju je često posećivala. Imperatorka je volela poklonička putovanja po svetim mestima (iz Moskve u Trojice, na primer, išla je pešice), razgovore sa starcima, ili jurodivima, koje su u to vreme nazivali "važnim ljudima". Poznato je da je u Moskvi posećivala Vasilija Bolesnog, a u Kijevu - zatvorenika Dositeja, kod koga će, nekoliko decenija kasnije, doći Prohor Mošnin, budući prepodobni Serafim Sarovski, da potraži savet u koji manastir da ide.

Po podacima koje je N. Životov sakupio od onih koji su pamtili priče svojih roditelja o blaženoj, Ksenija Grigorjevna je proživela tri i po godine u braku s Andrejem Fjodorovičem Petrovim. Dece nisu imali. Ksenija Grigorjevna je volela svog glagoljivog supruga istinskom, hrišćanskom ljubavlju. U vreme pobožne imperatorke, brak se čuvao kao svetinja, prema njemu su se odnosili "kao prema Tajni naše vere".

Andrej Fjodorovič je često bio zauzet na dvoru; horisti su pojali ne samo na crkvenim službama, već i u pozorišnim predstavama, koncertima i operama, koje su tada bile osobito popularne. U prvo vreme, carski horisti koji nisu znali italijanski jezik, pevali su tekst napisan ruskim slovima. U vreme praznika, pevali su u narodnim pozorišnim komadima, u kojima su slikovito predstavljene scene iz Svetog pisma. Po naređenju pobožne i blagočestive imperatorke, svaki put kada bi po scenariju trebalo da se pojavi Presveta Djeva, na scenu bi se iznosila ikona Bogorodice.

Za to vreme, Ksenija Grigorjevna je upravljala domaćinstvom.

Po sećanjima savremenika, Petrovi su voleli da čitaju duhovne knjige, pomagali su siromašne i neretko činili podvige milosrđa i ljubavi prema bližnjima.

Njihov život je mirno tekao u njihovoj kući u Petrogradskom kraju koju je Andrej Fjodorovič kupio od miraza svoje supruge.

Blažena Ksenija znala je šta je to bračna sreća i možda se, baš zato, tako često odazivala na naše molitve njoj upućene, u kojima se molimo za naše porodice, ili srodnike.

SMRT I SAHRANA MUŽA


Od 1755. godine u Petrogradu su počele da haraju epidemije virusnih bolesti (ospa, male boginje, rubeole, šarlah, pegavac).

U to vreme, u četvrtoj godini braka sa Ksenijom Grigorjevnom, Andrej Fjodorovič se razboleo i dobio takvu vrućicu, da je sav goreo.

Na sat do smrti, bolesnom se vratila svest. Potražio je sveštenika, ispovedio se, pričestio Svetim Tajnama i, pozvavši suprugu, blagoslovio je i rekao: "Služi Gospodu Bogu našemu, slavi Sveblago ime Njegovo..." (Ovo je verzija N. Životova, koja se razlikuje od poznatije - po narodnom predanju, Andrej Fjodorovič je iznenada preminuo, bez crkvene pripreme)

Uplakana Ksenija Grigorjevna priljubila se uz noge svoga muža... Noć je prošla, telo se ukočilo, a Ksenija Grigorjevna nikako nije mogla da se odvoji od svog dragog pokojnika; činilo se da je izgubila razum.

Sledećeg dana Kseniju Grigorjevnu je bilo teško prepoznati; za jednu noć ostarela je i posedela...

Na sahrani Ksenija Grigorjevna već nije izgledala toliko očajna kao prvih dana, iako su svi poznanici primetili da se s njom nešto desilo i da "ne liči na sebe". Čvrstim korakom pratila je kovčeg; svi njeni pokreti bili su nekako oštri i nagli, ali je lice postalo ukočeno, s dubokim borama urezanim na čelu i oko usta. Sve koji su došli da se oproste sa pukovnikom Petrovim začudila je odeća udovice; Ksenija Grigorjevna pratila je kovčeg odevena u rublje, kamzol (muški prsluk, prim. prev), kaftan (starinski muški gornji kaput od čoje, prim. prev), pantalone i kačket svoga muža.

"Andrej Fjodorovič nije umro", rekla je ona prisutnima. "Umrla je Ksenija Grigorjevna, a Andrej Fjodorovič je ovde, pred vama, on je živ i živeće još dugo, živeće večno."

Muž je sahranjen na Vasiljevskom ostrvu, a na groblju je Ksenija Grigorjevna zatražila da se mole za pokoj duše "rabe Božje Ksenije", govoreći: "Jadni Andrej Fjodorovič je osiroteo, ostao je sam na svetu..."

Praskovija Ivanovna Antonova, koja je živela u domu Andreja Fjodoroviča Petrova kao upravnica domaćinstva, pokušala je da uteši mladu udovicu.

"Kako li ćeš sada da živiš, matuška?", upitala je Praskovija Ivanovna.

"Sahranila sam svoju Ksenjušku, odsad Andreju Fjodoroviču ništa više nije potrebno. Kuću ću da poklonim tebi, Praskovija; samo, ti siromašne puštaj da žive besplatno; sve stvari ću da razdelim već danas, a novac ću odneti u crkvu, neka se mole za pokoj duše rabe Božje Ksenije..."

"Prestani, mila moja", odgovorila je Praskovija Ivanovna, "ne valja da tako pričaš... Gde ćeš ti da živiš?"

Po svedočenjima savremenika, Praskovija Ivanovna se čak obratila pretpostavljenima pokojnog Petrova (po svoj prilici, jeromonahu Lavrentiju koji je tada vodio hor), želeći da spase imovinu udovice, međutim, Ksenija Grigorjevna je bila normalna i zdrava i niko nije imao pravo da je spreči u njenoj nameri da raspolaže svojom imovinom prema sopstvenom nahođenju.

Već sledećeg dana Ksenija Grigorjevna predala je kuću Antonovoj, poklonila i razdelila pokućstvo. Kao udovica dvorskog pojca imala je pravo na penziju, ali se i nje odrekla.

Obukavši muževljev kaput, kojim je mogla da se ogrne i preko glave, Ksenija Grigorjevna napustila je svoj dom.

Rođaci muža, nezadovoljni postupkom mlade udovice, ipak su je žalili i nudili joj utočište i pomoć, ali je Ksenija Grigorjevna sve to odbijala.

Otad, ona više nije imala ništa. Odrekla se svega na ovome svetu, zvanja i bogatstva i, štaviše, odrekla se sebe same. Ostavila je svoje ime i, uzevši ime muža, prešla sa njim ceo svoj životni put, prinevši na oltar Božji darove svespasonosnog podviga ljubavi prema bližnjem.

Uzela je na sebe naročiti podvig hrišćanskog podvižništva - podvig jurodstva Hrista radi.

LUTALICA BEZ DOMA


Obukavši muževljevo odelo, to jest, njegovo rublje, prsluk i kaput, blažena Ksenija je danima lutala petrogradskim krajem, većinom u rejonu parohije crkve Svetog apostola Mateja. (Ta crkva je zbog starosti demontirana 1806. godine, a ikonostas i presto su preneseni u susednu, Pokrovsku crkvu, koja je u sovjetsko vreme srušena.)

Tamo su je mnogi poznavali i u susretu s njom izražavali saučešće zbog smrti njenog muža; međutim, blažena Ksenija je svima odgovarala kako nije umro Andrej Fjodorovič, već njegova supruga, Ksenija Grigorjevna.

"Ostavite, ne dirajte pokojnicu. Zašto je uznemiravate?"

Gde je živela, gde je spavala blažena Ksenija, jedva odevena, skoro bez obuće, znao je samo Gospod Bog.

Dvadeset i devetog januara 1757. godine izdat je ukaz kojim se zabranjuje skitanje siromašnih i invalida po Petrogradskim ulicama; da nije posle tog ukaza petrogradska policija počela da prati Kseniju? Ispostavilo se da blažena Ksenija svake noći odlazi u polje, pada na kolena, povremeno čini velika metanija na sve četiri strane sveta i ne prestaje da se moli do izlaska sunca. Jednom je viđena kako, posle duge molitve u polju, odlazi da oplevi susednu baštu jednog siromašnog građanina; iscrpljena, momentalno je zaspala među lejama.

Ako prihvatimo mišljenje N. Životova da je blažena Ksenija rođena 1731. godine, onda vreme kada se pojavio ukaz u potpunost odgovara vremenu o kome govorimo (uzela je na sebe podvig jurodstva kada je imala dvadeset i šest godina, to jest, iste, 1757. godine).

Svih, četrdeset i pet godina, blažena Ksenija proživela je na isti način; nije imala ni sobe, ni svog kutka, ni tople odeće, i nikad nije znala šta će jesti sutra.

Možemo samo da se divimo, na koji je način mogla da izdrži naše provale oblaka, jesenje pljuskove od kojih ste mokri do gole kože, naše strašne, ciče zime! Da li se tu radi o natčovečanskom zdravlju, ili je u pitanju posedovanje takvog snažnog, unutrašnjeg duhovnog ognja, takve duboke, nesumnjive vere, od koje i nemoguće postaje moguće?

Međutim, prisećajući se velikih Božjih ugodnika, koji su snagom svoje vere tvorili divna, ali za ljudski um, nedokučiva i nerazumljiva čudesa, nećemo podvige blažene Ksenije smatrati neobičnim i nemogućim za ljudsko biće.

"Svi žele da budu sa proslavljenim i preuznesenim Hristom. Ali, malo ko hoće da nosi sa Hristom krst, porugu, poniženje, ismevanje i da trpi patnje", pisao je veliki savremenik blažene Ksenije, sveti Tihon Zadonski.

Želeći da se upodobi Spasitelju, ona je postala krotka i smirena. Danima, zimi i leti, po vrućini i po mrazu, skitajući ulicama, izlažući se napadima i podsmehu, neprestano se molila i bez roptanja nosila svoj krst spasenja.

Zli ljudi, a posebno ulični dečaci, rugali su se i ismevali ne samo čudnu odeću blažene Ksenije, nego i njene mnogima nerazumljive reči, njenu krotkost i dobrodušnost.

Međutim, pred njom je uvek stajao uzor velikog, nevinog Stradalnika - Hrista, koji je pokorno trpeo poruge, pljuvanja, uvrede, raspeće i smrt. To je razlog zašto je i blažena, takođe pokorno, podnosila ruganja.

O PROZORLjIVOSTI BLAŽENE KSENIJE


Velikim smirenjem, podvigom duhovnog i telesnog siromaštva, molitvom i ljubavlju prema bližnjima, blažena Ksenija je stekla blagodatni dar prozorljivosti.

Jednom je Ksenija prišla svojoj dobroj poznanici Praskoviji Antonovoj, kojoj je u prošlosti poklonila svoju kuću, i rekla: "Eto, ti tu sediš, štopaš čarape, a ne znaš da ti je Bog sina poslao! Idi što pre na Smolensko groblje!"

Praskovija, koja je uvek verovala rečima Blažene, odmah je razumela da se desilo nešto osobito i požurila na Smolensko groblje. U jednoj ulici na Vasiljevskom ostrvu, nedaleko od Smolenskog groblja, Antonova je ugledala gomilu sveta. Prišla je da vidi šta se dešava. Ispostavilo se da je kočija naletela na trudnu ženu, koja je na licu mesta rodila dečaka i, odmah potom, izdahnula. Sažalivši se na bebu, Praskovija Antonova ju je uzela. I pored svih pokušaja, što policije, što same Antonove, da se sazna ko su bili pokojna majka i otac deteta, to im nije pošlo za rukom i ono je ostalo kod Praskovije. Ona ga je vaspitala i dala mu odlično obrazovanje. Mališan je kasnije postao činovnik na visokom položaju, i do same smrti brinuo se o svojoj pomajci, budući da ju je jako voleo i gajio prema njoj duboko poštovanje. I prema blaženoj Kseniji on se odnosio sa pobožnim divljenjem.

Nedaleko od kapele blažene Ksenije nalazi se grob Jevdokije Denisovne Gajdukove, koja se upokojila 1827. godine. Blažena je volela Jevdokiju Gajdukovu i često je posećivala njen dom.

Jednog dana, pred ručak, blažena Ksenija je svratila u dom Gajdukove. Obradovana, Jevdokija Denisovna ju je odmah smestila za sto i požurila da iznese i ugosti je onim, "što je Bog poslao". Obed se završio. Jevdokija Denisovna je zahvalila Blaženoj za njenu posetu i izvinila se zbog slabog posluženja.

"Ne zameri, dragi Andrej Fjodorovič", reče, "nemam više čime da te poslužim, danas ništa nisam spremala".

"Hvala matuška, hvala ti za ručak", odgovori Ksenija, "samo, čemu to pretvaranje? Žao ti je bilo da mi daš pačetinu!"

Jevdokija Denisovna se zbunila; u pećnici se zaista nalazila pečena patka, koju je čuvala za muža. Smesta je poletela ka pećnici i krenula da vadi patku.

Međutim, blažena Ksenija ju je zaustavila. "Ne, ne, nikako! Ne treba, ne treba, neću pačetinu. Znam ja da si ti rada da me svime ugostiš, nego se bojiš tvoje 'kobilje glave'. Zašto bi ga ljutila?" Kobiljom glavom ona je zvala muža Jevdokije Denisovne, koga nikako nije volela zbog njegovog pijanstva, grubog karaktera i običaja da vrlo nepristojno psuje kada je pijan.

Među poznanicama, koje je ponekad posećivala blažena Ksenija, nalazila se i udovica Golubjeva i njena sedamnaestogodišnja kćer - lepotica. Ksenija je jako volela tu devojku zbog njene krotkosti, blage naravi i dobrog srca.

Jedanput je svratila kod njih u goste. Majka i kćer su sedele za stolom i kuvale kafu na špiritusnoj lampi.

"Eh, lepotice", reče Ksenija devojci, "ti tu kuvaš kafu, a tvoj muž sahranjuje ženu na Ohti. Brže, trči tamo!"

"Kako to?!", uskliknula je devojka, "ne samo da nemam muža, nego ni verenika. A sad, nekakav moj muž, pa još i ženu sahranjuje?"

"Idi!", ljutito joj reče Ksenija, koja nije volela prigovore.

Golubjeve, koje su Blaženu smatrale ugodnicom Božjom, dobro su znale da jurodiva nikada ništa ne govori tek tako. Smesta su krenule na Ohtu. Tamo su videle pogrebnu povorku kako se približava groblju. Pridružile su se povorci. Sahranjivali su mladu ženu, doktorovu suprugu, koja je umrla na porođaju. U grobljanskoj crkvi započela je liturgija, zatim i opelo. Pokojnicu su povezli na mesto konačnog prebivališta. U stopu za kovčegom išle su i Golubjeve. Završila se sahrana. Narod je počeo da se razilazi. Pošle su i one. Međutim, neočekivano su nabasale na mladog udovca koji je gorko plakao i, videvši sveže nanesenu humku nad prahom voljene supruge, izgubio je svest, svalivši se na ruke Golubjevih, koje su mu pritrčale. One su mu pomogle da se povrati, upoznale se s njim i - godinu dana kasnije, mlada Golubjeva je postala doktorova supruga. Živela je srećno i bezbrižno sa svojim mužem do duboke starosti, a pred smrt je strogo zaveštala svojoj deci da čuvaju grob i uspomenu na rabu Božju Kseniju.

Jednom je blažena Ksenija srela na ulici blagočestivu ženu, svoju poznanicu i, dajući joj bakarni novčić sa likom viteza, rekla: "Uzmi novčić, tu ti je car na konju, ugasiće se!"

Žena je uzela monetu, pozdravila se sa Ksenijom i, zbunjena, razmišljajući šta bi mogle da znače ove čudne reči, pošla kući. Samo što je ušla u svoju ulicu, videla je da joj kuća gori. Nije uspela ni da joj se približi, a požar je već bio ugašen. Tada je shvatila šta su značile reči: "Uzmi novčić... ugasiće se!"
Nazad na vrh Ići dole
Marina Maky
Искусни форумаш
Искусни форумаш
avatar

Broj poruka : 173
Datum upisa : 30.01.2012
Godina : 35

PočaljiNaslov: Re: ŽITIJE SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE   Čet 16 Feb - 14:36




Čuda Svete Ksenije


M. I. Sergejeva (iz Jelabugi, Vjatske gubernije), u svom pismu od petog oktobra 1912. godine, piše ocu nastojatelju:

"U našem kraju, narod naročito poštuje rabu Božju Kseniju, zahvaljujući činjenici da su se mnogi bolesnici od raznih bolesti, posle molitvenog obraćanja Blaženoj, na zadivljujući način iscelili. Tako, na primer, na moje oči, jedna žena iz Stare Sarale, bolesna od paralize, koja pet meseci nije mogla da stane na noge, posle samo jednog pismenog obraćanja kapeli sa molbom za molitve za isceljenje, kao i da se odsluži parastos blaženoj Kseniji, još pre nego što je dobila odgovor da joj je molba ispunjena, osetila je momentalno olakšanje, stala na noge i danas se oseća potpuno zdrava".

Vera Gabina (iz Taškenta), moleći oca nastojatelja, u svom pismu od dvadeset i šestog januara 1913. godine, da odsluži parastos za blaženu Kseniju, piše, kako su se sve njene najiskrenije želje, molbe i molitve, koje je ranije uputila Gospodu preko ugodnice Božje blažene Ksenije, ostvarile u sadašnjosti na najdivniji način; njena kćer, Valentina, potpuno se oporavila od bolesti i oseća se odlično; stanje njene majke, Marije, koja je ranije bila paralizovana, sada se takođe popravilo; ona hoda bez ičije pomoći, može da govori i definitivno nema nikakvih znakova bolesti na licu, ranije iskrivljenom zbog paralize. Jedino još ne može sasvim dobro da kontroliše pokrete prstiju desne ruke, i zato nije u stanju da tom rukom čvrsto drži predmete. Ali, daće Bog, i to će se popraviti. Svi njeni rođaci, inače iskreno privrženi jedni drugima, dosad su bili rasejani po celom Turkmenistanu i skoro da se nisu nikad sretali. To im je teško padalo i molili su usrdno Gospoda Boga, posredništvom blažene Ksenije, da se svi okupe na jednom mestu. I, divna stvar, krajem 1912. godine, baš na Božić, okolnosti su se tako poklopile, da su se svi rođaci našli u jednom gradu i sada žive kao jedna, prisna i složna porodica.

Ljudmila Grigorjevna S. Moskva.

"Mene je iscelila sveta blažena Ksenija Petrogradska.

Moj muž je umro u februaru 1994. godine, posle čega sam često posećivala njegov grob na Danilovskom groblju. Uskoro sam saznala da je tamo sahranjena blažena matuška Matrona, pa sam svaki put svraćala i kod nje. Jednom prilikom, dok sam stajala u redu pred njenim moštima, čula sam za blaženu Kseniju Petrogradsku. Kupila sam knjižicu o njoj, pročitala, i sa mnom je počelo da se dešava nešto neverovatno. Neka nevidljiva sila počela je da me vuče ka Kseniji...

Imam naslednu bolest karlično-bedranog zgloba desne noge - deformirajući poliartritis. To je bolest u čijem toku koštani zglob truli, raspada se i dovodi do potpune nepokretnosti.

Moja mama je od te bolesti bolovala još od rata i od 1956. godine postala je invalid prve kategorije. Negde od 1968. godine, u Centralnoj klinici počeli su da rade operacije zamene koštanih zglobova zglobovima od titana. Januara 1973. godine, takva je operacija urađena i njoj, međutim, umrla je nakon tri dana, ne dolazeći k sebi.

Godine 1979, počela sam da osećam bolove u zglobovima. Otišla sam u Centralnu kliniku, gde su mi uradili snimak i potvrdili dijagnozu iste bolesti.

Do 1994. godine, nekako sam se nosila sa bolovima, a onda je počeo, i to naročito noću, da me muči jak i tup bol, koji nije prestajao.

Upravo u to vreme, Bog me je doveo do blažene Ksenije Petrogradske. Stigla sam u Petrograd vozom bez ležaja, provela noć na železničkoj stanici, a ujutru sam požurila u kapelu, gde sam provela celih pet sati, od deset sati ujutru, pa sve do tri popodne. Odstojala sam dva molebana, hodala oko kapele, molila se, preklinjala matušku Kseniju, celivala grobnicu, ikone... Kasno uveče sam krenula vozom nazad, u Moskvu. U toku vožnje, osetila sam iznenadni bol u slabini. Pomislila sam: 'Ovde me dosad nikad nije bolelo'. Po povratku sam osetila da se u meni, iznutra, dešava neki proces; neko je tamo, počeo nešto da radi. U početku su 'radili' sa zglavkom bedrene kosti, a onda su prešli na karličnu kost. Taj 'rad' kao da sam videla; videla sam pljosnatu kost, sa ulegnućem ispod zglavka kosti noge, koja je imala ugaoni položaj sa pet-šest pukotina, širine 2 milimetra i neravnim ivicama. Te pukotine su počele da se pune, od centra ka ivicama, hrskavičavom, bledom, plavičastosivom supstancom.

Taj, bezbolan proces, trajao je otprilike tri-četiri nedelje. Potom se sve smirilo i više ništa nisam osećala na tim mestima.

Htela sam da naručim moleban blaženoj Kseniji u Danilovskom manastiru, ali mi je sveštenik preporučio da čitam jednu nedelju akatist blaženoj, što sam i učinila (pri tom ne jednu, nego dve nedelje). Molim se blaženoj Kseniji dva puta dnevno i zahvaljujem joj.

Divan je Bog u svetima svojim!"
Nazad na vrh Ići dole
 

ŽITIJE SVETE BLAŽENE KSENIJE PETROGRADSKE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Е М А Н У И Л ФОРУМ :: Религије света :: Хришћанство :: Православље :: Историја Православља :: Свети Оци-