ČUVAJ VERONAUKU

Pravoslavni sajt da sačuvamo veronauku.
 
PrijemПорталPublicationsTražiČesto Postavljana PitanjaPristupiRegistruj se
Zadnje teme
 SVETA PETKA
Image hosted by servimg.com
Image hosted by servimg.com
Православно хришћанство..com. Каталог православних ресурса на интернету
thesiswritingservice.net

Delite | 
 

 Литургија

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorПоследња порука
jovica
Почетник
Почетник
avatar

Broj poruka : 17
Datum upisa : 03.11.2011
Godina : 34
Lokacija : Jagodina

PočaljiNaslov: Литургија   Sub 24 Dec - 22:12

Подвиг је неодвојив од Литургије,Царства Небеског на земљи.Литургија је циљ хришћана.Овај овоземаљски живот живимо да би били са Христом у Царству Небеском, а то је на земљи Света Литургија,тј.Света Тајна Евхаристије.
На Литургији се сећамо, у молитви „Анамнезе“ онога што још није дошло:„Сећајући се Твог првог доласка:оваплоћења, Крста, гроба, тридневног Васкрсења, али и Другог славног Доласка и Будућег Царства“. Међтим ово већ све долази у Светој Тајни Евхариртије. Тако што се антиципира Царство, јер је, по оном изразу („већ и још не“, ήδή κάί οχι άκομι) Царство Божије, није само негде у будућности[1], већ ту, ми смо у Царству Небеском.У Евхаристији је пуноћа истине, ту је живот вечни, ту је Христос.Подвигом се ми трудимо да се удостојимо Причешћивања,живота у Христу, а Бог ће нас удостојити овог великог дара јер смо и позвани да партиципирамо.[2]
У раним вековима Цркве хришћани су се причешћивали сваке Литургије, али они су тада живели за то, живели су од Литургије до Литургије, та свест се у последње време губи код неких хришћана.Човек уместо да слободно и у љубави с благодарношћу (= евхаристијски) служи Богу у Духу и Истини – у том служењу (=Литургисању) духовне службе се и налази једини истинити духовни живот човека - човек је дошао у ропство и свезе „телесних жеља и сласти“ и зато није могао више да литургише, да служи и функционише као литург, као космички свештеник, који приноси и узноси Богу све своје биће и живот и сав свет око себе, сву твар, и да кроз тај начин живљења и приношења причешћује се (партиципира) Божијег живота и светости. Јер, по речима Литургије Светог Василија Великог, „нико ко је свезан телесним жељама и сластима није достојан да се приближи и да служи Цару Славе“–Јединоме Светоме,зато што се „Светиње“ дају само „светима“.[3] У цркви зато у данашње време долази до различитих пракси које се једнима свиђају, а једнима не.То наравно не даје за право свештеницима да бране верницима који хоће редовно да се причешћују, већ требају (свештеници) да пробуде у сваком вернику искру која ће да потпали ватру љубави,жртвене љубави, према Богу и ближњима.Онда ће верници свој живот претворити у стални подвиг и да са свешћу недостојности, са сазнањем грешности приступати Светом Причешћу,али знајући да им Бог пружа То, да их Господ удостојава причешћивања: „Много је боље, каже Свети Јован Касијан, да у смерности срца, знајући да Их никада нисмо достојни, Свете Тајне примити сваке недеље ради исцељења наших болести, него да после једне године, ослепљени гордошћу, сматрамо да смо постали достојни да Их примимо…“.Пракса редовног причешћивања сигурно није погрешна, иначе не би била установљена од самих Апостола, али такође треба живети животом какав нам Апостоли проповедаше.Свети Никола Кавасила каже „Ако неко имајући могућност да приступи евхаристијској Трпези (= причешћу), то не учини неће добити освећње које Она пружа, а то не због саме чињенице што јој није приступио, него због тога што је имао могућност, а одбио је да дође (=приступи)“.[4] То је заиста тако сваки човек, хришћанин, треба да се причешћује сваке Литургије.Причешће намењено је вернима, али грех није намењен.Вернима није намењено да блудниче, да се опијају, краду, да раде против воље Божије.Требамо се одрећи себе, а прихватити Бога, требамо се одрећи овога света, а прихватити Небески Свет.Не вреди нам да идемо свесно у грех, а несвесно да приступамо Причешћу.Теба да се трудимо да што мање грешимо, да не идемо свесно у грех, а да приступамо Светом Причешћу са знањем да смо грешни и са надом и вером у Његову неизмерну Љубав.Та љубав треба да буде обострана, треба да волимо Христа као што воли нас, више од свега, више од себе, родитеља, браће, сестара…више од било које твари или ствари на овом свету, али није довољно рећи: „Господе волим Те“, „Неће сваки који ми говори Господе, Господе ући у Царство небеско:но који твори вољу Оца мога који је на небесима“(Мт.7.21).Требамо делима показати колика је та наша љубав према Христу, да Христу покажемо колико га волимо, а не људима око нас.Та дела јесу подвиг,покајање,признање својих гријехова на Светој Тајни Исповјести,а на крају причешћивање Светињама. Подвиг је живот хришћана, и то не правих и истинитих хришћана јер не постоје добри и лоши хришћани, већ само једни, то су они који су са Христом, којима је Христос Пут, Истина и Живот.
Покајање и Света Литургија нас изводе из овога света, сам Господ Исус Христос је рекао својим ученицима да нису од овога света.У нашем животу треба да се остварује спасенска истина и изван Евхаристије, знамо да је потпуна истина у Евхаристији, али само свакодневним подвигом, подвигом у сваком тренутку нашег живота можемо да преносимо ту пуноћу истине коју даје Света Евхаристија. И када узмемо у вид појам подвига, то није у питању неки облик или форма монашке аскезе, већ свакодневни наш живот.Та истина коју ми треба да преносимо је истина спасења целокупног рода људског и све Васељење.У Евхаристији је спасење, јер је карактер Свете Литургије првасходно спасеносан.У Светој Литургији, Светој Тајни Евхаристије је потпуна срж и потпуно Откривење истине.Та истина јесте сам Христос.
Кроз подвиг треба успоставити један правилан однос са светом.У овом овоземаљском свету требамо с једне стране видети пролазност и пропадљивост, а са друге стране требамо видети у свему Творца свега, Бога Свмогућега.Одатле долази и истина Цркве о свету, јер то није ствар теоријског става, то је знање које се добија динамички.Човек не може доспети до истине о свету, уколико датости физичке стварности сматра као неутралне објекте, корисне за задовољавање његових потреба и жеља.[5]Због тога је ту подвиг и вежбање у врлинама: „Због тога, пак, и сам се трудим (άσκο – вежбам, подвизавам ) да имам чисту савест свагда пред Богом и људима“ (Дела.24.16).
Литургија је по Николи Кавасили символичко представљање домостроја Христовог дела, да би се омогућило стварно учешће у плодовима Његове Жртве.[6] Све димензије икономије спасења јесте посадашњење: поимање искупитељских дела из прошлости,учињених једанпут за свагда (εφάπάξ – Јевр.9,12); дочек Христа који долази и даје се за „јело“ вернима; очекивањем Онога који седи на престолу славе.Литургијска заједница преображава се кроз Евхаристију у есхатолошку заједницу: „Чуј Господе Исусе Христе Боже наш, из Светог обиталишта Свог, и са престола славе Царства Свог, и дођи да нас осветиш, Ти, који са Оцем седиш горе, и овде си невидљиво са нама…“Сва теологија Литургије стоји на принципу да не постоји освећење без жртве: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истини“(Јн.17,19)[7]
Значи на нама је да се спремамо, припремамо и трудимо сваког тренутка,да се исповједамо и истински кајемо за своје гријехове да будемо посвећени том истином, а до праве, целокупне истине се не може доћи до кроз свето Причешће.Причешћивањем узимамо Христа у себе, Он нас освећује и ми тако освећени настањујемо се у Њему. Причешће је право Тело и Крв Христова.На Литургији се Часни Дарови, хлеб и вино, освећују и преображавају, претварају у право и истинско и Тело и Крв Христову, која нас спасава занавјек.
Сам Христос је установио свету Тајну Евхаристије у то на Тајној вечери:,,И када јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима и рече: Узмите, једите ово је Тело моје. И узе чашу у заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за многе на отпуштење грехова. (Мт.26.26-28). Тако је Литургија тип, икона Цаества Небеског, Христос је ту у светој Тајни Евхаристије, а ми причешћивањем постајемо заједничари Трпезе Царства Небеског, бивамо са Христом.
Требамо правити паралелу између подвига и Литургије. Свака врлина се остварује тек у светој Литургији.Треба да знамо да подвиг није циљ, већ средство којим се служимо за постизање циља.Литургија испуњава подвиг. Хришћански подвиг не може се ограничити само на самодисциплину у природном смислу, односно на морални подвиг да се чини добро, а избегава зло. И у другим религијама постоје подвизи, али не служе на корист човекове душе и тела. У другим религијама је подвиг само ту да наруши телесно задовољство и не пружа ништа више. Уколико је подвиг схваћен на индивидуалан начин, онда тај подвиг нема спасоносни карактер, нема Христа, онога који тај одвиг благосиља и усмерава на прави циљ. Тако и исповјест,не смије бити индивидуални чин,баш као што то није била ни у раној Цркви,већ чин цјелокупне црквене заједнице.Покајање треба да одржава ватру, огањ Духа Светога, који смо добили при крштењу, а ако ли се затајио онда да га распламса поново.Тај жар, тај пламен нас спасава, а то добијамо само у Цркви,а ван Цркве нема спасења (Св.Кипријан Картагински).
Покајање,труд и било која друга врста подвига не постоји без благодати Духа Светога:,,Ако Господ неће градити дома узалуд се муче који граде, ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“(Пс.126,1).
Хришћански подвиг води ка спасењу, он је пењање по лествици Блаженстава, он је онај мукотрпни пут који су прешли мудраци са Истока, следујући звезду,а кретајући се ка циљу свог путовања,ка Спаситељу.Сам Христос са ученицима се прво прошао тешкоће подвига, па се тек онда преобразио на Тавору,а преобразивши се на Тавору, Спаситељ је учинио да природа људска, поцрнела од греха, поново заблиста, претворивши је у светлост и славу свог Божанства.[8] Покајање треба бити од Бога препознато да би било упућено ка спасењу,јер покајање није само по себи спасоносно,спасава нас оно до чега нас доводи,а то је Св.Литургија,Св.Тајна Евхаристије,која је Васкрсна сила и гдје нам се смисао Христове смрти у потпуности пројављује. Пошто не можемо рећи да нас подвиг удостојава причешћа, учествовања у Трпези Господњој,онда можемо рећи да је подвиг најјача молитва упућена Богу да нас удостоји Св.Чаше,да нам причешћивање Светим Тајнам Христовим не би било на суд већ на исцелење душе и тела.Ако узимамо недостојно (тј. ако не будемо од Бога удостојени причешћивања) Свете Тајне Христове суд себи једемо пијемо. „Који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно биће крив Телу и Крви Господњој.Али Човек нека испитује себе и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије.Јер који недостојно једе и пије,суд себи једе и пије,не разликујући Тела Господњега“(Кор.11.27-29). У овоме се види велики значај подвига,испитивања себе, а самим тим и увиђања сопствених гријехова и покајања и види се важност и неизостављање покајања из живота човека.Покајање је само средство,оруђе,којим се служимо да стигнемо до Христа.Кроз,покајање,бдење,пост,суздржање итд.,а причешћивањем Св.Тајнама Христовим стижемо до наручја Божијег,у Царство Божије,а ЦарствоБожије није ни јело,ни пиће него радост у Духу Светоме.
Света Литургија ја сам центар живота, искуства и сазнања Православне, Католичанске (Саборне) Цркве Божије,у центру православне теологоје.Литургија изражава и сам живот Цркве,јер је живот Цркве пре свега Литургичан тј. Евхаристични-Евхаристијски.Хришћанство је религија литургијског типа.[9] Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповиједање наше Вјере, њено саборно и цјелосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумијевање богослужења), но не учествују у Вјери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог вјерског осјећања. Међутим, они се ни не труде да то своје вјерско осјећање провјере Вјером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свијести доживљавање богослужења се одијелило од онога "правила Вјере", које оно управо и оваплоћује.[10] Божанствена Литургија није скуп људи окупљених неким уским програмом,нацртом,схватањем,занимањем или мисијом,Литургија је за нас људе слобода „којом нас Христос ослободи“(Гал.5.1)[11] Литургија није ту да наше животе промени,уништи планове или наде,већ да све то потврди,зато се на Литургији и молимо:

„Плови са онима који плове,
путуј са путницима
исцељуј болеснике,
Лекару душа и тела наших…“

Не налазимо се заједно са својом браћом у Христу,тиме што ћемо бити заједно,збијени на једном месту,него тиме што ћемо се у Христу Исусу радовати животу своме „на сваком месту владавине Његове“.[12]У Божанственој Литургији нема ничег статичног,ничег усамљеног,све живи,све се креће.Све стиче смисао,све је усредсређено.Све се распознаје.Природа и смисао постојања свега открива се у „словесној служби“,у Литургији Логоса „кроз којега је све постало“.Све нам постаје присно и ништа не остаје туђе.[13].Читав наш живот треба да буде у Христу,а Литургија је сам живот Христов,што значи да наш живот треба да буде у Литургији,литургијиски-литургичан,баш као и живот Цркве.Наш живот и наша воља,принесени Богу,освећују се непосредно и неотуђиво.
Покајање је живот хришћана,јер покајање је неотуђив део хришћанског живота,живота Цркве. Хришћански животни пут је трновит,узак,тежак и подразумева зној и патњу,падове и сузе. Покајање је то које диже из пада које враћа на прави пут којим смо већ ишли и за који нас је Бог определио.
Однос Покајања и Литургије је веома сложен.Значај и сврха Литургије огледа се у Светом Причешћу, тј.уСветој Тајни Евхаристије.То је Христова жртва за све људе,и то не символ или представа жртве,већ заиста права и истинска жртва Христова. „Христос се не показује у Светим Даровима,пише Леонид Успенски,Он се даје“.[14] Христос се принео на жртву да би ми једући и пијући Тело и Крв Његову задобили живот вечни. Али често се упитамо како да примимо нешто најчистије,нешто најузвишеније када смо прљави и мрачни?!Ето колика је Љубав Божија према људима иако смо отпали од Њега,иако смо презрели жртву Његову,јер сваким грехом ми одбацујемо Христа,а Он нам опет нуди живот вечни.Човек треба да се труди,да се очисти од греха колико је то могуће, а Бог ће га очистити у потпуности,јер то само Он може..
Сам Христос је и служитељ,приносилац и онај који се приноси на жртву у Светој Литургији.Сваку Литургију свештенослужи сам Христос.И када приступамо Светом Причешћу ту је Христова рука испружена према нама,и он нас Причешћује.Свештеник стоји као икона (Христа), али сила и благодат су Божији.[15]
Пуко присуство на Литургији, без Причешћивања не даје правилно схватање значења Свете Тајне (Евхаристије) и приметно је да у је личној пракси верних Евхаристија изгубила средишње место.[16] Ако пажљиво погледамо Божанствену и Свету Литургију, видећемо да од почетка до краја она у целини има за циљ Причешће и указује на Причешће сабраних верних хришћана,јер управо на то указују молитве које свештеник чита,и возгласи,и речи и свештенодејства,и чин који се догађа у њој.[17]

Дај њима (вернима),који Ти свагда
Служе са страхом и љубављу да се
Невино и неосуђено Причешћују
Светим Тајнама Твојим,и да се
Удостоје Небеског Царства Твог
(Молитва верних)

Али сигурно је то да је пре овога изостављања Свете Тајне Евхаристије као средсишњег места у животу хришћана, изостављен подвиг као средство које доводи до Светих Тајни. Човек без подвига не може да се ослободи овоземаљских страсти и да служи Цару Славе.
Покајање има велики значај,то је највећи подвиг човеков.Не може човек,после Адамовог пада,бити безгрешна,човек греши на сваком кораку,али можемо да се трудимо да грешимо мање и да грехе не понављамо,те да се покајемо и признамо Богу грехове своје,да га замолимо за опроштај и отпуштење грехова наших.
На нама је да се што више трудимо и да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом,али да се молимо да нам то причешће Светлошћу која просвећује све,не буде на суд или на осуду,већ на исцељење душе и тела.

„Да ове Свете Тајне буду
Онима који се причешћују
На трезвеност душе и
опроштење грехова“
(Молитва коју чита свештеник после причешћа)

Покајање и молитва за опроштење грехова је веома потребна,да би могли приступити Светим Тајнама.У том и јесте значај Свете Тајне Исповести,да нас Бог препозна као оне који су жељњи Новог Живота и опроштење грехова.Сам Христос је опрао ноге Својим ученицима,пре него што су јели и пили са Часне Трпезе. „Потом усу воду у умиваоник, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан“(Јн.13,16).Колика је тек онда наша потреба да се духовно умијемо и оперемо пре приступања пред Христоа и „седања“за Часну Трпезу. Јер свака Литургија уствари јесте Тајна Вечера ,али не нека нова,друга,већ она иста,прва,једина Тајна Вечера.На сваком Евхаристијском богослужењу верници се и данас,као што је то било у почетку Цркве враћају у Горњу Одају,и то управо у тренутке Тајне Вечере Христове.[18]
Колико год се ми трудили да се удостојимо овог великог дара,Причешћивања,никад нећемо бити достојни сами од себе , већ ће нас Христос из Своје велике љубави и човекољубља удостојити Причешћивања.Литургије се заснива на заједници,то је заједничко дело (само име Литургија = заједничко дело),свих сабраних око Христа.Евхаристија је срж и суштина Свете Литургије,која је извор и корен духовног битовања, она је суштина,остварење Цркве и Црквеног живота.
Циљ целокупног молитвовања,јесте да се успостави и овековечи човеково сједињење са Богом,у Исусу Христу,а кроз заједницу Његове Цркве.Циљ хришћанског живота је стицање Светога Духа Утешитеља,који вернике уводи у заједницу Цркве,и то је основно духовно усмерење свих.[19] Задатак нашег живота јесте,не само да будемо безгрешни већ да се обожимо. Светоотачка антропологија постојања учи о„теозису“, обожењу,максималном приближавању Богу.[20]То обожење,није привидно,није интелектуално приближавање Богу,није магијски чин или слично,већ истинско сједињење са Христом,итински постајемо богови, по дару, по благодати,а то је могуће само кроз причешћивање Телом Христовим, то је могуће само захваљујући Евхаристијском животу. То значи не причешћивати се једном у току године,него што је могуће чешће, да би били у постојаној, нераскидивој вези са Телом Христовим,са Црквом…Свети Оци су одувек учили да се причешћујемо да би имали заједницу са Христом или како каже Апостол Павле, да би били усиновљени Богу,постали синови Божији кроз јединство са Сином.[21]
Потребно је да се трудимо,подвизавамо,да би били са Христом у Светој Литургији.Морамо и ми нешто да учинио са своје стране а не само да чекамо да Христос дође и да се преда на мучења за нас.Преподобни Јефрем Сирин пише: „Будимо приљежни,браћо, у безмоливју,посту,молитви, сузама,на Црквеним сабрењима,рукодељима,општењу са светим Оцима, послушању истини, слушању божанствених Писама, да разум наш не пресуши,а пре свега постарајмо се да се учинимо достојним Божанским и Пречистим Тајнама,да би се душа наша очистила од помисли неверја и нечистоте која се у њој рађају,а и да би нас Господ који се настанио у нама избавио од злога[22]
Требамо да знамо да је покајање веома важно,да је свакодневница човековог живота баш као што је Причешћивање на Литургији неизостављиви део.Сваки човек у складу са својим могућностима бира врсту подвига и подвизава се на најбољи начин на који може.Не може свакода се подвизава,да на себе узима подвиг као неко други,неко може издржати већи и исцрпнији подвиг, а неко мањи и лакши,али Бог једнако награђује,важно је само да се у потпуности предамо Њему,тако није битно ни који и колики смо грех учинили него да се истински из дубине срца свога покајемо.А Причешћивањем Светињама сваки подвиг ћемо лакше превазилазити,истрајати и бићемо са Христом занавек.„Захваљујући Божанственом Причешћу, мислени крадљивци, демони не налазе допуштење да посредством осећања продру у нашу душу“, рекао је Свети Кирило Александријски.[23]Причешћивањем Светим Тајнама ми се одричемо греха,одбијамо ђавола од себе и прилазимо Христу.Свештено Тело Христово када се ваљано прима,онима који војују представља оружије,онима који се од Бога удаљавају – повратак, немоћњима-укрепљење, здравима- весеље, болеснима-мелем, оно је чувар здравља, захваљујући њему се лакше исправљамо, у трудовима и патњама постајемо трпељивији,у љубавави топлији, у знању дубљи, у послушању спремнији и за давање благодати отворенији[24], рекао је Свети Григорије Богослов.„Велику силу имају сузе и умљење,али пре свега и изнад свега Причешћивање Светињама“(Свети Теодор Студит)
Исповјест,покајање као и свака друга врста подвига и врлина нису циљ човјековог живота и оно у чему се човјек проналази ,остварује и препознаје. Исповјест,покајничка свијест у човјеку је почетак спасења и наговјештај истинске радости. Покајањем,исповједањем,а самим тим и признавањем својих гријехова човјек се уздиже из овога свијета,показује да је већи од гријеха и ђавола и да се не предаје злу него да настоји да буде тамо за шта је и створен,да буде у загрљају Христа Господа у Царству Славе Његове.
Причешћивање је циљ свих припрема, сваколиког покајања, свих напора и молитава-,,Моћи заволети Христа и ,,са смелошћу и без осуде“ учествовати у светој Тајни у којој нам се даје Христова љубав.[25]
„Узмите,дакле,и једите тијело Христово,будући да сте и ви постали удови Христа у Христовом Тијелу;узмите и напијте се Крви Христове,да се не раздвојите,благодарите оно што вас сједињује;да не будете подцијењени,пијте своју цијену. Као што се ово када благодарите и пијете претвара у вас,тако се и ви преображавате у Христово тијело,ако живите у послуху и побожности. Наиме,већ близу свога страдања,са ученицима својим славећи Пасху,он узе хљеб,благослови га говорећи: „Узмите једите ово је тијело моје“,а исто тако чашу: „Пијте из ње сви,јер ово је крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријехова“. То сте већ читали или слушали у Еванђељу,али нисте знали да је Евхаристија сам Син;али сада,очишћени срцем у савјести без љаге,те тијела опрана чистом водом приступите Њему и бићете просвијетљени,и ваша се лица неће зацрвењети

_________________
Da bismo dobili nešto što nikada nismo imali, moramo učiniti nešto što nikada nismo učinili. Kada nam Bog uzima nešto što ne možemo shvatiti, on nas ne kažnjava, već nam otvara ruke da primimo nešto još bolje. Božja volja nikada nas neće odvesti negdje gdje nas Božja milost neće zaštititi.'


Poslednji put izmenio padreex dana Sub 24 Dec - 22:24, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : Oprostite sto sam postavio temu u kategoriji Duhovne muzike ne namerno)
Nazad na vrh Ići dole
 

Литургија

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ČUVAJ VERONAUKU :: Umetnost i kultura :: Музика :: Српска духовна музика-