Постоји јеванђелско начело да се добри циљеви постижу само добрим путевима.Индетитет једнога народа се мери обично тиме одакле црпи своју снагу, докле му сежу сећања,где је настао као народ,шта га боли,и где ће ако се не исправи и нестати као народ.А наша сећања, наше ране, наше боли али и наше радовање и устајање је сажето у једној речи - КОСОВО.
Наслушали смо се прича да смо страдални народ,изабрани народ, прогоњени и угњетавани. И то је све истина. Нећу се освртати, сви знамо наша последња страдања, да се не понављам.Не можемо а да се не запитамо ЗАШТО? Због чега нам се све то дешава? Зашто баш нама? Јер и сами добро знамо да свака невоља која нас сналази бива допуштена Промислу Божијом. Знамо сви какви су муслимани и шиптари на Косову а и уопште.Велика и крвава злодела су њихов потпис и печат.А да погледамо мало себе. Да се запитамо где је почетак или барем корен нашега страдања.И наћи ћемо га код Светога Кнеза Лазара.Нашу државу и Цркву створили су свети Немањићи. Радили и градили, и молили се.Највише задужбина имамо баш из тог времена а и највише Светитеља. Са њима смо настали и као народ и као Црква и као држава.И долазимо до Светога Кнеза.Тада је све почело или се тада све завршило.Завршило се свакако није, јер нам Господ по милости својој увек оставља отворена врата.Од нас самих зависи да ли ћемо на та врата ући. Да ли смо увек поступали исправно, да ли смо увек били спремни да се жртвујемо или смо се онда када нам је било добро мало погордили да не кажем и сами постали мало охоли.Не мислим само на оне који су живели на Косову,већ на све нас као народ.Умножила се безакоња како то лепо каже Свети Владика Николај у Небеској Литургији.А и они који су живели на нашем Косову нису случајно били ту постављени.Нисмо ли за време Милошевића и сами чинили лоше ствари, враћали за све оно што смо доживели за време владавине Тита.Када смо се мало дограбили власти, за коју смо мислили да ће трајати вечно,нисмо ли били исти ако не и гори од наших угњетача.Величали смо човека који нам је дао власт и повластице, а сви знамо колико су повластица срби на Косову имали у време Милошевића,не размишљајући да ли је то људски.Време митинга, транспарената и показивања снаге није трајало дуго.Просто речено заборавили смо тада да будемо људи.Не само према албанцима.Заборавили смо да будемо људи и једни према другима.Завист, свађе,клевете,непоштовање,абортуси, убиства, дрога, насиље.....И увек са изговором да ми само враћамо, да смо у праву.Свакога дана слушамо нову идеју како да вратимо Косово. И нико до сада ништа ново није рекао.Увек хоћемо да мењамо друге, да се други покају, да се исправе а ако неће, да пробамо ми то макар још једним ратом.
А да пробамо за промену да мало исправимо себе. Да видимо где смо то погрешили као народ и као појединци. Није ли клетва Светога Кнеза још увек на нама.Хајде да пробамо да проклетство окренемо у благослов, па ће нам свима бити боље.Свети апостол Матеј забележио је у своме Јеванђељу необичну Спаситељеву реч. Један од ученика, прича јевандђелист, приступио је био Господу Христу и рекао: " Господе, допусти ми да одем и укопам оца свога. " Господ му је на то одговорио: " Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртваце. "
Живе људе назвао је Господ мртвима! Зашто? Зато што су глуви и неосетљиви за туђи бол и патњу.Пустимо њих, погледајмо себе и кренимо од себе. Није свакоме од нас дато да буде свети Павле и свети Сава. Не чекајмо прилику да чинимо дела која ће задивити свет, него чинимо оно што је и сада и у сваком тренутку у моћи свакоме од нас.Нека вас не збуњује што свет иде другим путем.Пустите, по Спаситељевој речи, нека мртви сахрањују своје мртваце и нека самољубиви и саможиви сахрањују себе у себи, а ви идите у живот за својим Господом. И проповедајте тај живот онима који још имају уши да чују, и очи да виде, и срце да осете и да разумеју.Исправимо себе, почевши од своје породице па надаље, не гледајмо друге, па ће нам сигурно бити боље и Косово ће поново бити наше. Преокренимо проклетство у благослов. А Бог никоме не остаје дужан. Није наше да опомињемо Бога.
