Франачка држава Карла Великог допирала је до Београда и у Фрушкој Гори оставила траг свога имена (Фруг = Франак); Словенце је покорила крајем VIII, а Хрвате почетком IX века. Управа њених чиновника није била добра; и одмах првих година јављају се тужбе и незадовољства. Нарочито су биле честе тужбе на фурланског војводу Кадолака; 818. оне су биле поднесене чак Карловом наследнику Лудвигу. Као тужилац јавио се поглавар доње Паноније, Људевид Посавски. На државном сабору у Херисталу 818. год. цара Лудвига су поздравили неки хрватски изасланици и представници Тимочана, који су се "недавно" одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Шта је определило Тимочане да се отцепе од Бугарске, не знамо поуздано, али је највероватније да су страдали приликом метежа и реакције иза Крумове смрти и да су хтели живот с мање потреса. Људевид је ступио с Тимочанима у везу и успео је, да их као саплеменике приволи, да се придруже непосредно њему. Уза њ је пристао и један део Словенаца. Да је покрет био популаран у словенском елементу види се по том, што се хрватско племе Гадачана одметнуло од свог кнеза Борне, кад је тај почео борбу против Људевида на франачкој страни. Занимљиво је географско простирање овог покрета. Оно је било врло екстензивно, од Саве до близу Тимока, дакле дуж главне хоризонталне артерије Балкана, коју чине Сава и Дунав. У ширину, даље од тих река, покрет није много ишао. С обзиром на тешке комуникације овог времена овај је пут био и најприроднији; тим је, од најстаријих времена, ишао главни промет од Црног Мора према Јадранском и обратно. За етничку сарадњу словенских племена на северном делу Балканског Полуострва ово груписање око Људевида Посавског од великог је значаја.
Када је видео да тужбе на франачком двору остају без успеха, Људевид 819. год. подиже устанак. Цар посла против њега самог Кадолаха, али тај не сврши ништа и на повратку с неуспелог похода умре од грознице. Јула 819., на сабору у Ингуленхајму, појавили су се поново Људевидови посланици, нудећи мир, али само под извесним уветима. Ти услови нам нису очувани, али је највероватније, да су изасланици словенски тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. Цар је одбио словенске увете и поставио друге. Ти су били за побуњенике неприхватљиви, – тражила се сигурно потпуна покорност, – и Људевид с тога развија своју даљу акцију на прибирању словенских снага. Франци још исте године шаљу нову војску, која налази Људевида доста далеко, уз Драву, упућена да одмеће тамошња и даља словенска племена. Потиснут, Људевид се повукао у унутрашњост свог подручја, непознато где. Док је франачка војска нападала са северозапада, кретала је са југозапада војска хрватског кнеза Борне против Људевида, на кога се, са Борном, дигао и Људевидов таст Драгомуж. У борби код Купе Гадачани напустише свог вођу Борну; Драгомуж погибе, а Борна се једва спасао бегством. Људевид је, наравно, искористио тај пораз и продро у Далмацију, децембра месеца, да не да Борни прилике да се прибере и желећи да подржи успламтелу мржњу на Франке. Али му тај поход није завршио с успехом. Идуће године, 820., у споразуму с Борном, кренуле су на Људевида три франачке војске. Оне су скршиле отпор Словенаца и ишле право у средиште Људевидове области. Пред толиком силом Људевид се повукао у један свој тврди град, одржавши се у њему док се франачке војске, после харања, нису повратиле, проређене болешћу. Једини успех био им је тај, да су покорили Словене у Крањској око Саве и један део одметнутих Карантанаца, који су се били придружили Људевиду. Франачки поход поновљен је и наредне године, у главном са сличним резултатом. Тек 822. година била је судбоносна за Људевида. Пред великом франачком војском, која је долазила боље опремљена, он се овог пута уплашио и склонио; а вероватно га је уплашио и бег патријарха из Града, Фортуната, који га је помагао против Франака и који је притешњен од њих, морао да се склања у Задар, на византиско подручје. Из ове везе дало би се, можда, закључивати, да је у овом Људевидовом отпору било можда и нешто византиских сугестија.
